A šta ako naše dete maltretira drugu decu? Kako se ispravno postaviti tada

Ilustracija: Freepik

Ulaskom u svet roditeljstva, pored svih njegovih čari i lepota, dobijamo i paket aranžman od briga i strepnji koje se ne smanjuju tokom života. Prvo smo u stalnom grču da nam se mališan  ne povredi dok se igra ili tokom svojih nestašluka. Kada krene u školu strahujemo da se ne vrati sa krvavom glavom, da ga tamo neko ne maltretira i sl. Retko ko razmišlja u obrnutom smeru. Šta ako je naše dete uzrok nečije patnje?

Mnogi roditelji tada ne znaju kako da reaguju, kako razgovarati i prići svom detetu koje se otrglo kontroli. Neki jednostavno poriču da problem uopšte postoji, nesvesni da ga tako još više produbljuju. Oni savesni i odgovorni su spremni da se uhvate u koštac i potraže pomoć ukoliko na uspevaju sami da dođu do rešenja. Ovaj tekst je namenjen njima.

Marija Svetozarević, Master defektolog i psihoterapeut pod supervizijom, pomogla nam je da dođemo do odgovora, kako da se ispravno postavimo u pomenutoj situaciji. Mnoge njene korisne savete pronaći ćete i na sajtu licnirast.com. Razgovor smo započeli sa opštim mišljenjem koje vlada, a to je da su problematična deca po pravilu zapuštena i zapostavljena od strane roditelja. Koliko ima istine u tome? 

  • Činjenica je da nam deca, naročito na ranom uzrastu, dosta toga poručuju svojim ponašanjem, jer ne znaju kako drugačije da komuniciraju sa nama. Npr. dete od 4, 5 godina neće znati da kaže: „Mama, nedostaješ mi jer puno radiš“, već će reći: „Mama, ne volim te“ ili otići da udari drugo dete ili uradi nešto drugo da bi privuklo roditeljsku pažnju. Za decu je svaka pažnja dobra, pa makar i ona koju mu pružimo za njegovo neprihvatljivo ponašanje jer se i tako oseća „viđeno“. Ipak, ovo ne mora znači da su sva deca koja ispoljavaju neko neprihvatljivo ponašanje po pravilu samo uskraćena za roditeljsku pažnju, već postoji mogućnost i da u svom neposrednom okruženju imaju neki uzor za takvo ponašanje, možda nekog od roditelja/staratelja, koji ispoljava agresivno ponašanje i sl. 

 Koja je ispravna reakcija kada vam ,na primer, jave iz skole da je vase dete nekog povredilo? 

  • Najpre, mislim da je važno da roditelj bude otvoren za saradnju sa školom. Kada postoji saradnja između roditelja i škole, to su već dva resursa koja mogu udruženim snagama da pomognu detetu. Na žalost, smatram da su naše škole danas opterećene administracijom i da se zbog toga ima sve manje vremena za bavljenje živim čovekom. Svaki roditelj bi, dakle, trebalo da se odazove na poziv škole i sasluša šta se desilo, ali i da sasluša svoje dete o tom incidentu. Ovde mislim najviše na uživo i razgovor nasamo sa svojim detetom (dakle, ne preko telefona) sa punom pažnjom i bez krtikovanja. Dakle, saslušati šta kažu iz škole, a potom saslušati i svoje dete nasamo, nakon škole. Razgovor se može započeti sa rečima poput: „Jako mi je važno da mi ti sada ispričaš šta se dogodilo i zašto si to uradio/la, da bih mogo/la da te razumem i pružim ti podršku. Bez obzira na sve, ja te i dalje volim i želim da znaš da sam tu za tebe.“ Kada dete oseti da smo otvoreni da ga čujemo bez osude i da ga bezuslovno volimo, veća je verovatnoća da će nam se otvoriti i imati poverenja u nas, nego u slučaju kada ga kritikujemo unapred bez da ga saslušamo.
Marija Svetozarević, master defektolog i psihoterapeut pod supervizijom

 

  Kako ukazati  detetu zašto je to pogrešno? Da li i na koji način ga treba ga kazniti?

  • Već sam u prethodnom pitanju napomenula kako možete započeti taj razgovor, a dalji tok razgovora zavisi od toga šta vam je dete reklo. Ukoliko je to bio način da privuče vašu pažnju, dobro je pričati sa detetom o tome. Ukoliko je u proteklom periodu bilo nekih promena u porodici koje je dete teže podnelo, razgovarati o tome tako što ćete validirati dečja osećanja. „Baš ti je teško zbog toga što smo se preselili/tata i ja rastali/baka preminula…i to je skroz u redu, vidim da ti nije lako.“ Tek kada dete oseti da ga razumete (time što primetite i uvažavate njihova osećanja), možete postavljati zdravu granicu. Saopštite mu da ga volite, a istovremeno vam je nedopustivo da se tako ponaša. Ovako ćete mu preneti poruku da ga prihvatate („volim te“) kao osobu, ali ne i takvo ponašanje, što je ispravan način, ako želite da odgajate samopouzdano dete koje ceni sebe iako nekad pogreši. Ukoliko je neophodno da dođe do kažnjavanja, mora se voditi računa o uzrastu deteta, kao i o učinjenom delu jer je važno da posledica bude usklađena i sa uzrastom i povezana sa učinjenim delom. Na primer, ako se vaše dete ružno ponašalo prema drugom detetu veći će efekat imati posledica da se izvini oštećenom detetu i pomogne mu oko nečega (npr. da nadoknadi štetu koju mu je nanelo prilikom povrede i sl.), nego neka uopštena kazna poput oduzimanja telefona, slatkiša, izlazaka. Oduzimanjem telefona ili slatkiša dete ne dobija priliku da priđe žrtvi i vidi kako se ona osećala kada ju je povredio/la. 

 Kada je pravo vreme odvesti dete kod psihologa? Koji su alarmantni znaci? 

  • Na decu ranog uzrasta (do 6. godina) se obično deluje preko roditelja/staratelja, tako što se oni obraćaju za pomoć stručnjaku, a potom savete primenjuju kod kuće. Što se tiče starijeg uzrasta, odlazak stručnjaku, odnosno psihologu ili psihoterapeutu uopšte ne mora da se dogodi samo kada dete ispolji neko neprihvatljivo ponašanje. Imala sam slučajeve u praksi kada adolescenti sami zatraže od roditelja da im zakažu razgovor jer im je potreban neko neutralan i nepristrasan da ih sasluša i validira njihova osećanja. Uvek bih pre posavetovala da se roditelji obrate stručnjaku za pomoć kako da priđu svom detetu i grade povezanost i poverenje sa njim nego da pošalju svoje dete na razgovor. U najmanju ruku je korisnije da i roditelj i dete budu zajedno na razgovorima kako bi stručnjak uvideo i njihovu dinamiku i ukazao im na istu, pre nego da se dete samo pošalje na razgovor. Mislim da ne postoje univerzalni znaci koji će na svakom detetu pokazati kada je vreme za odlazak na razgovor. Poželjno je da svaki roditelj prati promene kod svog deteta i da, kada ih uoči, zatraži pomoć kako bi se približio svom detetu. Ipak, ako govorimo o naznakama antisocijalnog poremećaja ličnosti, tu su već alarmantni znaci poput potpunog izostanka griže savesti zbog lošeg ponašanja, učestalog bežanja iz škole, patološkog laganja, mučenja životinja i uživanje u istom…ali sve ovo ne pre uzrasta srednje adolescencije, jer su neka od ovih ponašanja specifična za mlađi uzrast. 

Šta biste Vi poručili svim roditeljima? 

  • Rekla bih im da svi roditelji greše i da nisu usamljeni u tome. Poručila bih i da je u redu da zatraže pomoć stručnjaka oko vaspitavanja svog deteta. Time čovek ne pokazuje da je slab ili loš roditelj, naprotiv, pokazuje svoju snagu da se suoči sa problemom i pronađe rešenje. Štaviše, kada mi kao roditelji radimo na sebi dajemo i svojoj deci primer za tako nešto. 
About Anastazija Damjanov 49 Articles
Večiti borac za pravdu i bolji svet!

3 komentara

  1. Slažem se i mislim da je najveći problem uzor. Ali ostaje pitanje zašto naša deca vrlo lako prihvataju i primenjuju loše uzore a vrlo mali broj dece prihvata dobre uzore.
    I kako naučiti decu da ignorišu loše uzore a da ne budu ismejani kad urade neko dobro delo?

Ostavi komentar

E-mail adresa neće biti objavljena!


*