U poslednje vreme postalo je nepodnošljivo otvoriti bilo koji novinarski portal ili slušati vesti, jer sasvim sigurno ćemo naići na neki novi slučaj femicida ili zlostavljanja deteta na koje niko nije reagovao na vreme. Ko je kriv za takvo stanje u našem društvu? I još važnije: zašto još nismo čuli da je bilo ko od odgovornih, kažnjen zbog propusta, koji dovode do tako tragičnih ishoda? Nakon nekog vremena i bombastičnih naslova sve padne u zaborav. Zbog svega toga ljudi sve češće gube veru u zvanične institucije koje bi trebalo da pomažu ugroženima. Kome onda da se obrate?
Odgovor smo potražili od master socijalne radnice i porodične psihoterapeutkinje pod supervizijom M.M. (nije želela da se otkrije njeno ime) sa radnim iskustvom u Centru za socijalni rad. U nastavku teksta dotakli smo se problema i uzročnika zbog kojih CZS ne služi u potpunosti, funkciji kojoj je namenjen.
Koja je osnovna funkcija Centra za socijalni rad u teoriji, i da li se to poklapa sa praksom?
- Centri za socijalni rad se bave posledicama u društvu: nasiljem, nezaposlenošću, pružanjem novčane pomoći, razvodima, starateljskom zaštitom mladih i starih, a ne prevencijom, te se kao takvi moraju i posmatrati. Ipak teorija i praksa se razlikuju. Jedan od osnovnih problema samih centara jeste nedovoljan broj stručnih radnika, koji je naročito uočljiv poslednjih godina kada se broj predmeta, porodica i slučajeva povećao, a broj zaposlenih smanjio ili ostao isti.
Da li su u Centru za socijalni rad zaposleni ljudi koji su stručni da obavljaju taj posao i donesu pravu procenu u najboljem interesu deteta?
- U CSR-u su zaposleni stručni radnici (socijalni radnici, psiholozi, pedagozi, pravnici) koji u najvećem broju slučajeva dobri obavljaju svoj posao, ali to ne znači da ne postoje izolovani slučajevi, kao i oni koji su zbog prirode svog posla sagoreli te deluju nezainteresovano i neprofesionalno. Što se tiče najboljeg interesa deteta, smatram da se time sam organ starateljstva ne može baviti, kako za to nema adekvatne resurse (dovoljan broj radnika i vreme koje je potrebno za kvalitetnu stručnu procenu). Često daje predlog o poveravanju dece, dok konačnu odluku donosi sud, što znači da su mu i ovlašćenja delimična.
Da li ste upućeni da li je iko od zaposlenih ili odgovornih lica, odgovarao ili kažnjen kada zbog propusta u radu Centra dođe do ozbiljnih posledica ili čak fatalnog ishoda?
- Po ličnim saznanjima niko od odgovornih ili zaposlenih u Centru za socijalni rad gde sam zaposlena nije odgovarao ili je kažnjen kada je do propusta došlo. Ipak moram da naglasim da nisam upoznata ni sa slučajevima gde je došlo do ozbiljnih posledica, u kojima je odgovornost bila lična ili timska. Najčešći propusti jesu u nepostupanju u zakonskom roku, što opet ima veze sa nedovoljnim brojem zaposlenih u odnosu na broj predmeta i opštu preopterećenost.
Da li smatrate na osnovu dosadasnjeg iskustva da Centri za Socijalni rad gledaju interes deteta pre svega ostalog?
- Da bi se stvarno bavili interesom svakog deteta ponaosob i njegovim potrebama, potrebno je rasteretiti organ starateljstva mnogih nadležnosti, kao što je recimo novčana pomoć, kao i zaposliti dovoljan broj radnika spram broja korisnika, predmeta kao i broja stanovnika nadležnog centra. O tome kao i o mnogim drugim važnim pitanjima treba da se bavi nadležno ministarstvo, lokalna samouprava, a ne o političkim poenima i ostajanju na vlasti.
Zbog čega po Vašem mišljenju dolazi do takvih propusta? Da li je problem u zaposlenima koji ne rade svoj posao kako treba ili postoji neki drugi faktor što tako važne institucije ne fukcionišu na pravi način?
- Problem nefukcionisanja Centara za socijalni rad na adekvatan i produktivan način, kao i drugih važnih ustanova i organizacija jeste u politizaciji celokupnog društva, ali i nedovoljnoj motivisanosti samih zaposlenih, obezvređenosti, pored strukturalnih i fukcionalnih činioca bez kojih nema uslova za rad u bilo kom smislu.
Ipak na najvažnije pitanje nismo dobili odgovor, a to je postoji li griža savesti kod zaposlenih kad se desi da jedno dete živi u kadi mesecima (neko je zaboravio da to dete postoji, niti ga je proveravao) ili majka upozorava da je otac opasan i nasilan, ali se dete ipak primorava da provodi vreme sa njim nasamo, umesto u kontrolisanim uslovima. Može li ljudski faktor kod zaposlenih da bude iznad službene dužnosti, pa da sami preuzimaju inicijativu i proveravaju rizične slučajeve češće?!
Baš u tome izgleda i jeste problem, što se ne radi na prevenciji i otklanjanju uzroka koji dovode do ishoda koji pune stranice crne hronike. A da bi nam celokupan sistem ozdravio moramo krenuti od samog korena problema, ma koliko to bio težak i mukotrpan proces.
Autor teksta: Anastazija Damjanov, novinar portala Pero Istine
Večiti borac za pravdu i bolji svet!
Leave a Reply