Visoko senzitivna deca su poput nežnog cveta, zahtevaju posebnu brigu, mnogo nežnosti i više razumevanja.
Zato smo o ovome razgovarali s Jelenom Marušić, psihološkinjom, edukatorkom pozitivne discipline, savetnicom za roditelje i osnivačicom „Kompas vaspitanja“.
Iako je i sama mama, i uskoro dočekuje i treću bebu, Jelena je kroz svoju karijeru imala dosta prilike da se upozna sa puno porodica i reši roditeljske izazove, a otkrila nam je i kada joj se roditelji obično javljaju.
„Nekada žele da provere da li postupaju na pravi način i imaju želju da se dodatno edukuju. Često zakazuju konsultacije iz nemoći jer ne vide šta više mogu da učine u određenim situacijama i izgovaraju rečenicu poput – sve sam pokušao/la i ništa ne funkcioniše. Danas imate puno saveta na temu roditeljstva i nije ni čudno kada roditelji imaju nedoumice.“
Jelena ukazuje na socijalni problem sa kojim se roditelji visoko osetljive dece redovno susreću.
„Malo se još uvek zna o visokosenzitivnoj deci i okolina ume da osuđuje njihovo ponašanje i etiketiraju ih kao stidljivu, razmaženu, prezaštićenu. Roditelji toliko saveta dobiju na koji način im pristupiti i kazniti ih.“
U tom vrtlogu zbunjeni roditelji imaju milion pitanja i pretpostavki koje ih muče. Mnogi se susreću se poteškoćama da objasne sebi, okolini i samom detetu šta znači biti visoko senzitivan, a Jelena nam otkriva i niz drugih pitanja koja se ponavljaju.
„Oni koji nisu sigurni žele provere da li je njihovo dete visoko senzitivno, ukoliko jeste brine ih da li će im visoka praviti senzitivnost probleme u odrastanju (kada krene u vrtić i školu), kao i da li su drugačiji od druge dece, kako se izboriti sa njihovom osetljivošću, da li je ponašanje deteta njihova greška i da li je to poremećaj.“
Šta zapravo znači biti visoko senzitivan
„Visoka senzitivnost se odnosi na osobe čiji je nervni sistem pojačano osetljiv na emocionalne, socijalne i fizičke draži, i dolazi do vrlo dubokog kognitivnog procesuiranja. Vrlo je važno da se razume da je visoka senzitivnost naučno prepoznata biološka crta – varijacija temperamenta. To su osobe koje imaju tendenciju da prvo dobro osmotre pre nego što preduzmu određenu akciju, jer su veoma obazrivi. Vrlo često ih ljudi okarakterišu kao previše emotivne i osetljive osobe, da peterano razmišljaju što mogu shvatiti i razviti uverenje da nešto nije u redu sa njima“, objašnjava Jelena.
A šta onda? Roditelje muči da li je reč o poremećaju, kao i zašto je njihovo dete visoko osetljivo, iako su odgovori zapravo vrlo jednostavni.
Osnivačiva sajta „Kompas vaspitanja“ to objašnjava ovako: „Visoko senzitivna deca jesu drugačija, ali se ne radi o poremećaju ili smetnji, oni su rođeni sa osetljivim nervnim sistemom. A zašto? Razlog je jer su sve karakterne osobine urođene, određuje ih genetika i obično su prisutne od samog rođenja. Visoko senzitivna deca se upravo i razlikuju između sebe. Možete primetiti različite oblike osetljivosti: osetljivost na promene okruženja, na gužvu, emocionalne sadržaje, osetljivost na spoljne uticaje. Nekome neće prijati određena hrana, neko će imati problem sa spavanjem, mogu biti osetljivi na određenu garderobu, itd…“
Roditeljstvo ni u kom slučaju nije lako, ali kada gajite „nežne cvetiće“ greške se lakše prave, a Jelena nam je objasnila i koje su najčešće.
„Jedna od većih grešaka koje mogu roditelji da učine je da pošalju poruku detetu da je drugačije i da roditelj to ne prihvata. Nametanje svojih očekivanja i očekivanja okoline mogu naneti štetu i bol detetu jer nisu znali kako da se postave prema osetljivom detetu. Nemojte dozvoliti da vas okolina uveri da sa vašim detetom nešto nije u redu, a pogotovo da vaše dete poveruje u to.“
Ipak, s obzirom na to da živimo u svetu u kojem i dalje vlada uverenje da dečaci „ne plaču“, odgajanje visokosenzitivnog sina u današnjem društvu predstavlja naročito veliki izazov za svakog roditelja, iako se visoka senzitivnost javlja podjednako i kod dečaka i kod devojčica.
Jelena se osvrnula i na stare vaspitne metode koje preporučuje da izbegavamo.
„Još jedna bitna napomena kada su u pitanju dečaci: u vaspitne svrhe se neretko koristi postiđivanje – stidi se, vidi koliki dečak a plače. To može dovesti do veoma burne reakcije jednog senzitivca. Kada se stid koristi kako bismo dete naučili lekciji zapravo se doprinosi da kreiraju o sebi sliku da nisu dobri, da su loši, da ne valjaju. Primetićete kako u tim situacijama skreće pogled, povlači se i imate utisak kao da želi da pobegne da ne postoji u tom trenutku“, ističe psihološkinja.
Međutim, roditelji najčešće u momentima dečije eksplozije emocija u ishitrenim ili naglim postupcima prave greške zbog kojih kasnije žele da vrate vreme, ali Jelena otkriva kako to može da se spreči.
Kako da im pomognemo
Upravo to je najbolje što roditelji mogu da urade za visoko senzitivnu decu kako bi im pozitivno uticali na samopouzdanje, odnosno treba da prihvate i da pokažu poštovanje prema njihovim osećanjima, potrebama, mišljenju. I Jelena navodi da je sa ovim potrebno jako rano da se počne.
„Iskrenost pokazuje da uvažavate dete i njegove želje. Deca primećuju mnogo češće šta nisu dobro uradila, podsetite ih i na uspehe. Ako je na primer dobilo 3 u školi i brine zbog toga, možete ga podsetiti: “Verovatno si se neprijatno iznenadio/la kada si dobio/la 3? Razmišljam sada i čini mi se da su do sada sve petice bile?“ Dajte im širu sliku. Ohrabrujte ih što više umesto samo da uputite pohvalu – “Sviđa mi se kako si to uradio; Bravo; Svaka čast”. Primeri ohrabrenja: “Kako si došao na baš tu ideju; Šta misliš o tome; Primećuješ stvari kao mali detektiv; Hvala što si me zagrlio kada sam bila tužna. Umeš da prepoznaš osećanja kod drugih…“ Dešavaće se da imaju izliv emocija jer ne uspevaju nešto da savladaju i odustajaće brzo, podelite im na manje zadatke, ali tako da osigurate da će ih rešiti uspešno“, sugeriše ova edukatorka.
„Za visokosenzitivnu decu svaka promena predstavlja procesuiranje stimulusa koji ranije nisu postojali. Postepeno ih treba pripremati za ono što predstoji. Za početak prošetajte sa detetom pored vrtića, drugog dana u dogovoru sa vrtićem da vidi dvorište, vaspitačice… Računajte da im je potrebno više vremena u odnosu na drugu decu da se adaptiraju. Bilo bi dobro da manje insistirate da prihvati odmah promenu, brže će je usvojiti. Opustite dete kroz igru na putu do vrtića. Igra i smišljanje priča je uvek dobar pristup da se dete opusti, da lakše prihvati određene promene“, navodi Jelena.
Međutim, proces adaptacije i socijalizacije nije mnogo lakši ni visokosenzitivnoj deci školskog uzrasta. U oba slučaja pored roditelja i deteta, vrlo važnu ulogu igra i obrazovni kadar.
I za kraj šaljite im poruke ljubavi da ih prihvatate, da ih volite i da ste tu za njih i u onim izazovnim trenucima, jer zapamtite da je njima mnogo teže nego vama.
Autor: Kristina Marković/zadovoljna.nova.rs
Budi prvi ko će komentarisati