Naslovna slika ovog članka je ilustracija bokserskog ustanka iz 1900, jednog od pokušaja Kine da se tokom “veka sramote” otarasi izrabljivačkih odnosa sa tada (a i sada) velikim državama (zemlje zapada, Rusija i Japan). Kina je tokom tog perioda izgubila sve ratove i morala da napravi niz ustupaka, potpisivanja nepovoljnih trgovinskih sporazuma, nepravednih plaćanja ratne odštete i davanja luka i teritorije velikim silama.
Sada je slika odnosa u svetu poprilično drugačija. Kina gradi najveće mostove na svetu, imaju najviše metro linija i sistema u svetu, grade infrastrukturu širom sveta (pa i u Srbiji), imaju veliki uticaj u Africi, počeli su proizvodnjom komercijalnih aviona koji će parirati Boingu i Airbasu, tu je Belt & Road gde planiraju da investiraju u 150 zemalja i jedino gde delimično kasne su čipovi.
Kina time danas ozbiljno ugrožava do sada dominantne ekonomije locirane na severu američkog kontinenta i u Evropi. Oružje je zamenjeno ekonomskim instrumentima i Kina napada zapadna tržišta sa mnogo jeftinih, kvalitetnih i veoma često tehnološki naprednijih proizvoda, a jedini način odbrane zapada su carine i mi sada upravo gledamo taj istorijski proces.
Izuzetak je ruska ekonomija, koja ima potpuno obrnut proces od zapada, jer su se od događaja iz 2022.g su se potpuno okrenuli trgovini sa Kinom. Tako da smo od sino-soviet splita iz 1960. došli do sino-soviet couplinga. Takođe, Rusija nema mnogo ekonomije vezano za ključne tehnologije energetske tranzicije ili preveliko oslanjanje na sekundarnu industriju, već im je ekonomija dobrim delom bazirana na fosilnim gorivima i primarnoj industriji, koju izvoze sada većim delom baš u Kinu.
Kina dominira ključnim tehnologijama energetske tranzicije
Kina zahvaljujući marljivosti i masivnim državnim subvencijama ima ozbiljnu prednost u ključnim tehnologijama i kapacitetima za energetsku tranziciju. Dominantni su u proizvodnji solarnih panela, baterijama, vetroturbinama i električnim vozilima. Ali nisu zaboravili ni neke tradicionalnije, ali veoma perspektivne industrije poput petrohemijskih proizvoda (koji se takođe prave od fosilnih goriva, ali ne dolazi do spaljivanja ugljovodnika, već on ostaje u proizvodu i tako ima i prihvatljiv CO2 otisak).
Pogledajmo samo naslove na slici ispod. Ključne reč je overcapacity.
Taj pristup Kine se mogao videti još pre 15g kod čelika, a sada je očigledan i u sve više industrijskih grana. Otprilike ide ovako:
1. Izgraditi velike i moderne kapacitete
2. Preplaviti tržište proizvodima
3. Posledično dolazi pad cena proizvoda gde Kini moderni kapaciteti, ekonomija obima i niske plate garantuju niži jedinični OPEX i otporniji biznis
4. Sačekati da porast potražnje i/ili bankrot konkurencije izbalansiraju tržište
5. Završiti kao značajan ili dominantan u tom segmentu
Koliki je problem?
Na ovo pitanje je najbolje odgovoriti velikim brojem chartova, po segmentima.
U baterijama je kina gotovo neprikosnovena. Drže 80% proizvodnje i imaju velike prednost u inovacijama i mašinama koje se koriste u proizvodnji. To je njihov biznis sada.
U solarima je slična situacija. Drže oko 80% tržišta.
Što se tiče električnih vozila, tu su najveće tržište, proizvode najviše i imaju ogroman neiskorišćen kapacitet.
Problem sa viškom EV kapaciteta je toliko veliki da je i sama Kina to priznala i obećala da će rešiti problem, jer sada već imaju 167 EV brendova u državi. Doduše, morali su da naprave izuzetak za Xiaomi koji se kasno priključio zabavi, ali ima veoma obećavajući proizvod.
Što se tiče energije vetra, Evropa je sasvim sigurno veoma jaka i vodeća po pitanju proizvodnje vetro-turbina, međutim 4 od 10 najvećih proizvođača turbina na svetu su iz Kine, a njihov Gold Wind je najveći.
I na kraju tu je i petrohemijska i hemijska industrija. Amerika se drži dobro jer imaju daleko nižu cenu gasa (logistika onemogućava izvoz), dok su se Evropljani borili sa energetskom krizom tri prethodne godine, da bi se tek pre nekoliko meseci cene gasa umirile. Takođe, pad industrijske aktivnosti i potrošnje gasa u Evropi dobrim delom otpada na hemijsku i petrohemijsku industriju.
I Kina je onda baš u najgorem momentu po Evropu završila izgradnju novih kapaciteta, od uvoznika postala izvoznik i prema rečima direktora BASF-a preplavila Evropu jeftinim proizvodima i time ugrozila oko 1 milion poslova.
Kakve su subvencije u pitanju?
1. Poreske olakšice. Kompanije u ciljanim industrijama plaćaju 15% poreza na dobit, umesto standardnih 25%. Proizvodi su često bez taksi, sa nižim taksama ili je njihova kupovina subvencionisana.
2. Direktne subvencije. Samo su EV proizvođači od Ministarstva informatičkih tehnologija dobili 5,4 mlrd $ direktnih, nepovratnih subvencija.
3. Jeftina zemlja i krediti od strane opština. Zemlja, infrastrukturni priključci i krediti koje ove kompanije dobijaju su često veoma povoljni, a nekada su sami gradovi vlasnici kompanija. Npr 24% u proizvođaču EVs NIO, drži grad Hefei.
4. R&D podrška. Npr za novi model će država često pokriti troškove ili gradovi ukoliko se tu uspostavi R&D centar.
5. Sama kupovina proizvoda. Često su same opštine kupci velikog broja električnih vozila i to onda kompanijama garantuje siguran plasman.
Jedini način kako se ostali mogu odbraniti jesu carine
Rešenje u carinama je dosta jednostavan i jedini način borbe, jer konkurencija sa Kineskom proizvodnjom do sada nije bila pametan izbor. To se videlo i u trci sa solarima, ali i čipovima gde je plan Amerike bio da igra tržišno i “trči brže” od Kine, ali je brzo bilo jasno da je to neodrživ pristup i uveli su veliki broj sankcija i ograničenja za kinesku industriju čipova. To i otvara pitanje da li je onda efikasniji čist kapitalizam ili ovaj sa kineskim karakteristikama i jačom ulogom države u planiranju i izvršenju.
Ako pogledamo grafik ispod videćemo da je solarni panel u Kini daleko jeftiniji (Evropa uvozi 90% solarnih panela iz Kine i zato su u istoj linij), kao i offshor vetroturbina. Sa ovolikom razlikom u ceni je teško takmičiti se.
Amerika još iz vremena Trampa ima carine od 25% na dobar deo kineske proizvodnje, a sada gledaju i da se zaštite brigama za nacionalnu bezbednost jer je premisa nove istrage oko EVs da li oni mogu da se koriste za špijunažu i sabotažu. Čak je Janet Yellen upravo u Pekingu i žali se oko overcapacity problema.
Takođe, Amerika je shvatila da je deindustrijalizacija iz ere Obame bila greška i da ne možemo svi da živimo od programiranja, eksela (ovde spadam i ja) i vođenja podkasta, već da je za jaku ekonomiju i zdrav društveni sistem (kriza opioida u Americi se može povezati i sa deindustrijalizacijom) potrebna i snažna industrija. Tako da sada imamo Joe Bidenov IRA (Inflation Reduction Act) koji je dao novi život američkoj proizvodnji i vidimo značajan rast ulaganja u postrojenja za proizvodnju (slika dole). A sve to počiva baš na odbrani svog tržišta od uvoza. Stari Joe se isto pokazao kao veoma protektivan, pa je stao protiv preuzimanja US Steela od strane Nippon Steela i treba očekivati da se Amerika sve jače štiti.
Sa druge strane Atlantika, imamo i Evropu koja kasni. Prvo je bila vodeća u solaru, onda su Kinezi potpuno preuzeli tržište, iako vidimo ponovo neke pomake da se zaštiti tržište solara. Evropa se sada grčevito trudi da zaštiti svoje proizvođače vetroturbina. Svi koji učestvuju na energetskim konferencijama u Srbiji su mogli da vide i Giles Dicksona iz Wind Europe kako upozorava da ne želi da vidi kineske vetro-turbine na Evropskim poljanama.
Drugi problem evropskih proizvođača vetroturbina su problemi sa kvalitetom i profitabilnošću i dosta njih je sada praktično u režimu restruktuiranja poslovanja. Sada im je verovatno i ključni period kada im je neophodna zaštita tržišta i saradnja sa vladama. Kineske turbine bi sada sigurno izazvale masakr na tržištu i ugrozili 300 hiljada poslova.
Jedan od najbitnijih dana za evropsku auto-industriju nam dolazi u Novembru, kada se očekuju rezultati istrage Evropske komisije protiv kineskih proizvođača električnih automobila. Rezultati istrage će sasvim sigurno dovesti do carina i već se priča o uspostavljanju preliminarnih carina još od jula. Cilj je da Evropa zaštiti 3 miliona poslova u auto-industriji, koja je i jedna od stubova EU ekonomija.
Problem potiče od toga što će od 2035. svi prodati automobili u Evropi biti na električni pogon, a kineski proizvođači imaju mnogo bolju tehnologiju, integrisanije lance proizvoda (BYD čak ima i svoje baterije i preko-okeanske car carriere) i na kraju jeftiniji i bolji proizvod. Dok zapadnjaci (izuzev Tesle) nisu ni sigurni da li mogu da proizvedu EV profitabilno. Tako je sada Evropsko tržište EVs već popunjeno sa 25% automobila koji su proizvedeni u Kini.
Sa druge strane, Amerika je relaksirala svoja pravila za emisije iz transporta i produžila dominantnost motora sa unutrašnjim sagorevanjem za još koju godinu
Evropa i USA nisu jedini koji se žale, ali se najviše žale. Već je nekoliko zemalja izrazilo zabrinutost oko borbe sa kineskom jeftinom proizvodnjom. A i viđeniji kineski ekonomisti su upozorili da je ovakav pristup neodrživ, što je poprilično šokantna izjava za monolitnu scenu mišljenja kakva je kineska.
Šta su potencijalne posledice i reakcije
Ko zna za elephant chart Branka Milanovića, zna da su globalizacija i rast Kine donekle unesrećili Evropsku i Američku srednju klasu (deo problema razvijenih zemalja je i što elite nisu oporezovane kako treba), što nije loše jer su stotine miliona ljudi iz Kine i zemalja u razvoju počeli da žive bolje, međutim govori nam i da je u pitanju delimičan zero-sum game u svetskoj ekonomiji. Razvijene zemlje su se delimično de-industrijalizovale i dugoročno ugrozile svoju ekonomiju, dok su zemlje u razvoju samo rasle.
Tako da Evropa i Amerika (najpre oni, ali i ostatak sveta) mogu imati ozbiljno ugrožene ekonomije… ukoliko se ne zaštite. Veliki pad industrijske zaposlenosti bi doveo do gubitka miliona poslova, a time skoro pa sigurno i do socijalnih nemira, a Evropa i Severna Amerika jesu kontinenti u transformaciji kako energetskoj, tako i po strukturi stanovništva i politička situacije je dosta osetljiva.
Ako uzmemo samo Nemačku za primer, možemo videti da je migrantska kriza na površinu izbacila desničarski AfD, nespretna energetska tranzicija im delimično dala goriva da dođu do druge najjače partije u Nemačkoj, a možemo zamisliti šta bi se dogodilo u slučaju sumraka Volkswagena, Mercedesa i BMW-a.
Američki odgovor sa ranim uvođenjem carina i zaštite je bio dosta brži, agresivniji i plodotvorniji, za sada. Videćemo kako će ostatak sveta (ko ima šta da zaštiti od svoje industrije) reagovati.
Takođe će biti interesantna i reakcija Kine, jer ona je već prepoznala ovaj problem, o njemu se konačno počelo pričati, a i kako sam ranije napomenuo i kineski ekonomistu su se osvrnuli na ovo. I možda možemo očekivati umereniji odgovor, ali možda možemo i očekivati i recipročne mere gde bi se dodatno oporezovao uvoz evropskih i američkih proizvoda u Kinu. To bi nas dovelo do daljih procesa globalnog de-couplinga, re-shoringa i jednog manje povezanog sveta. No, za sada kinesko-američka komunikacija deluje relativno dobro, čak i sa carinama od 25% i moguće da ne bi bilo ni dramatičnih poteza u slučaju evropskih carina.
Kina će svakako pokušati koristiti backdoor da plasira proizvode u Ameriku i planira gradnju fabrika u Meksiku, a u Evropi su već najavljene direktne investicije u proizvodne kapacitete, kao što je slučaj fabrika EVs koju će BYD napraviti u Segedinu.
U svakom slučaju kineski vek sramote je sasvim sigurno prošlost i onaj koji napada i napadnuti su obrnuli uloge, ali srećom ne oružjem… ako ne bude komplikacija oko Tajvana, jelda.
Autor: Dušan Stanar
Budi prvi ko će komentarisati