Ko nam razoružava Srbiju i zašto

Nakon histerije i ludila koje nas je zadesilo od masovne pucnjave u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, pa preko ishitrenih mera predsednika Republike Aleksandra Vučića da masovno razoruza građane Srbije i uvede moratorijum, stvari se ne odvijaju baš najbolje po obične građane, koji su kao i uvek izvukli najdeblji kraj. Da li je ta odluka predsednika o razoružavanju samo njegova ili je imao i pomoć sa strane?! 

Samo dan posle tragedije koja je potresla ceo region, predsednik Vučić ekspresno uvodi akciju od mesec dana predaje oružja bez ikakvih posledica po držaoca oružja.Naravno to prati medijska kampanja velikog inteziteta sa sve spotovima po televiziji, novinskim reklamama i bilbordima koji su svi plaćeni iz budžeta, iliti od strane poštenih građana.  Ko god je video neki od tih reklamnih vizuala, nije mogao da ne primeti da tu postoje i neki sponzori!?!? Kako je moguće, i zašto bi neko sponzorisao tako nešto, nikome nije jasno.

Ko ima interes od razoružavanja naroda? Ono što odmah upada u oči je da sponzori akcije nisu niti  Ministarstvo unutrašnjih poslova niti Vlade Republike Srbije koja to sve i finansira, već Evropska Unija!?!? Zatim UNDP, a  pojavljuje se još jedna agencija sa akronimom za koji je veoma mali broj ljudi  čulo pod nazivom SEESAC.

Ko je i šta je SEESAC?

SEESAC je u Srbiji počeo sa radom 2002 godine, a danas je na njihovom čelu dvadesetak zaposlenih. 

Na čelu organizacije je Bojana Balon koja dolazi iz Slovenije. Njen tim izmeđju ostalih čine i:

  • Alen Lapon, koji je ranije vodio projekat KOSSAC (kontola oružja na Kosovu i Metohiji) s budžetom od 3,883,209 dolara koje su donirali UNDP i Danska vlada. 
  • Julijana Buzi, filolog s diplomom Univerziteta u Tirani
  • Jelena Bujaković, takođe diplomirani filolog koja je radila u birou za međjunarodnu sardnju u kabinetu ministra unutrašjih poslova Srbije. 
  • Danijela Đjurović, koordinator za rodnu ravnopravnost. 
  • Igor Srbljanović, ranije šef odeljenja za evropske integracije u srpskom MUP-u. 
  • Tatjana Višacki, diplomirani psiholog, ranije radila u Institutu za strateška istraživja Ministarstva odbrane. 
  • Arben Kotobeli, nekadašji major Albanske vojske, ranije nadzornik projekta Agencije za podršku i nabavku NATO u Albaniji i drugi.

 

Ko stoji iza te agencije, koja se finansira novcem sumnjivog porekla i šta ona radi na teritoriji Srbije? Kako je moguće da imamo nevladinu organizaciju finansiranu stranim novcem, koja se zalaže za razoružavanje i oslabljivanje vojne i borbene gotovosti srpskog naroda?

Da li je moguće da smo kao nezavisna i suverena država toliko podložni stranim uticajima, nevladinim organizacijama, koje su u stanju da isteruju svoje agende u interesu nama nepoznatim finansijerima, da po ovoj državi bukvalno rade šta hoće, pa čak i da razoružavaju? 

Osvrt na zakon u Srbiji i regionu

Srbija prema svim istraživanjima ima najrigorozniji zakon o oružju i municiji u regionu ali to u praksi nikakvu “bezbednost” nije donelo. Naprotiv! 

Odobrenje za nabavljanje oružja se izdaje građanima koji su punoletni, poslovno sposobni, obučeni za rukovanje oružjem, koji nisu osuđivani za krivična dela sa elementom nasilja, niti se protiv njih vodi krivični postupak po službenoj dužnosti, nisu kažnjavani za prekršaje iz Zakona o oružju i municiji i Zakona o javnom redu i miru, niti se protiv njih vodi postupak za ove prekršaje. Osim toga, utvrđuje se da li bi izdavanjem odobrenja bila ugrožena sigurnost drugih ljudi, odnosno javni red i mir.

Fizička lica podnose lično zahtev za izdavanje odobrenja za nabavku oružja u policijskoj stanici na čijoj teritoriji podnosilac zahteva ima prebivalište, pri čemu je neophodno priložiti sledeća dokumenta:

  • važeću ličnu kartu;
  • uverenje od suda da se protiv lica ne vodi krivični postupak;
  • uverenje o obuci u rukovanju vatrenim oružjem, za oružje za koje se podnosi zahtev za nabavku (nije potrebno ako se podnosi zahtev za vazdušno ili tetivno oružje, za sledeću kategoriju lica: službena lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, penzionisani radnici ovog svojstva, aktivna i penzionisana vojna lica i rezervni oficiri)
  • Lekarski nalaz ovlaščene institucije
  • dokaz o uplaćenoj taksi

Zabranjeno je nošenje oružja bez posebne dozvole. 

Dozvolu za nošenje oružja mogu dobiti građani koji u postupku dokažu da za to postoje izuzetno opravdani razlozi bezbednosti. Oružje se može prenositi bez posebne dozvole, ukoliko je rasklopljeno i odvojeno od municije.

U Srbiji vecina kriminalaca ima nelegalno oružje i njih nikakav zakon ne zanima, ali zato svaki pošten čovek uvek i svugde mora da se sklanja takvima jer mu nakaradan zakon ne garantuje čak ni elementarno pravo na samoodbranu. Čak je i u Mađarskoj (EU!) stupio na snagu zakon koji omogućava žrtvi kojoj je ugrožen privatni posed da vatrenim oružjem liši života napadača, ukoliko isti poseduje hladno oružje ili predmet kojim može ugroziti život žrtve. Znači stvari se polako menjaju i zdrav razum se vraća na mala vrata čak i u po mnogo nelogičnim Evropskim zemljama. 

Drugi primer je u nama susednoj Bosni, svako ko ima dozvolu za nošenje ima pravo i da to oružje nosi. U BiH ne postoji posebna dozvola za nošenje.

Državi je u interesu da progura zabranu oružja u civilnom posedu, jer narod koji je razoružan i  kome se ugradi u svest da treba da bude bez oružja, nema nii teoretske šanse da se pobuni. To je Evropa odavno shvatila i zato i imamo toliki pritisak na tome, a kao izgovor se koristi sve što može da se spinuje u tu svrhu.

Malo statistike

Zvanična statistika govori da se svega oko jedan odsto krivičnih i prekršajnih dela u našoj zemlji počini oružjem koje je u legalnom posedu.

Od tih 1% koja se izvrše legalnim oružjem, najveći deo je iz oblasti JRM (remećenje javnog reda i mira) dok se službenim oružjem uglavnom najviše izvršavaju najteža ubistva, što predstavlja bitnu razliku.

Preostala 92% se izvrše ilegalnim oruzjem, oružje za koje MUP ni ne zna, niti može da ga iskontroliše dok se ne desi zločin, a tad je prekasno.

Neki analitičari kažu da se deset puta više gine u saobraćajnim nesrećama nego što se dešavaju ubistva iz svih vrsta naoružanja. Statistički gledano i jeste tako, ali retke su situacije kada je neko namerno nekoga usmrtio u saobraćajnom udesu. Češće su situacije kada se vatreno oružje koristi s jasnom namerom – da se nekome oduzme život.

“Ne ubija oruzje, već čovek”. 

Da ubija oruzje onda bi policija zatvorila oružje, a ne čoveka koji je pucao iz istog. Onaj ko naumi da ubije nekog,ne treba mu oružje, ima sto drugih načina za to. Ono sto treba uraditi jeste sprečiti da takvi ljudi dobiju dozvolu, zdravstevnom proverom kod psihologa, što se već i radi za legalne vlasnike oružja na svakih 5 godina.

Srpsku pricu o razoružavanju i rigoroznom zakon najbolje demantuje primer Švajcarske, a koju ni jedan medij ne pominje ili ne sme da spomene. Švajcarska niti je članica Evropske unije, niti poštuje sve zakone unije, a nalazi se u srcu Evrope. Švajcarska koja ubedljivo ima najvise komada oružja po glavi stanovnika, čak dva, ima i najmanju stopu kriminala na svetu. Poređenja radi, Srbija ima 7 komada oružja na 1000 stanovnika. Dakle, nije poenta u zakonima, uredbama, vec u njihovom sprovođenju i jednakosti za sve.

Koliko je razoružavaje štetno po Srbiju?

Sklanjjanje sa ulica nelegalno oružje, automatsko oružje i minsko ekplozivna sredstva je u interesu svih građana, a da li je baš totalno razoružavanje legalnih vlasnika oružja u interesu države. Izgleda da je to u Srbiji u nečijem interesu, samo što ne znamo čijem.

Stvar postaje još ozbiljnija posebno kada imamo u vidu da na našoj južnoj pokrajini Kosovo i Metohija stalno zvecka oružje, stalno dolazi do okršaja izmeđju Kurtijevih separatista i srpskog naroda, da praktično mi na južnom delu zemlje imamo ratno stanje koje traje godinama. Da li je zdrvorazumski da se u takvim situacjama sva pažnja javnosti, medija, i svih resursa usmerava na razoružavanju i oslabljivanju borbene gotovosti naroda? Uskraćivanja narodu da se eventualno brani ako do problema dođe, a svakim danom se eskalacija podiže na viši nivo? Da li smo mi kao narod toliko odvojeni od realnosti i zaslepljeni Pinkovim Farmama i raznim drugim rijalitijima da se uopšte ne zapitamo šta se dešava samo 300 km južno od glavnog grada. 

Da li je naše rukovodstvo odvojeno od realnosti kao što smo imali i situaciju u Drugom svetskom ratu kada je Hitler napadao Srbiju, tačnije ušao vojno u Srbiju, a naša Vlada sve vreme govorila neće on nas. Mi smo saveznici sa njima, mi smo mirni i prijateljski narod, sve dok te iste nemačke trupe nisu stigle pred Beograd. To nije bajka, to su istorijske činjenice. Dokle će da nam se ponavlja istorija? Da li je moguće da ništa nismo naučili iz prethodnih grešaka? Izgleda da nismo, ili je nečiji privatni interes jači od interesa države.

Od privatnih vlasnika oružja, troškova za municiju i opremu prema grubim podacima direktno živi oko 8.000 ljudi, a ako se uračunaju i njihovi članovi porodica, brojka dođe i do 40.000 ljudi. Da li je to zanemarljiv broj ljudi koji žive od ove privredne grane, ostaje na nekom drugom da odgovori.

Činjenica je da je generalno stanje i psihičko stanje u svetu pogotovo nakon korone i silnih zatvaranja dosta upitno i da veliki broj ljudi ne bi trebalo da poseduje nikakvo oružje ,posebno vatreno. Sama činjenica da država jedino može da vrši kontolu nad legalnim oružjem je upitna i krajnje neozbiljna kao posledica na ove masovne pucnjave i  probleme.

Na kontrolu koju ima jedino nad legalnim vlasnicima oružja za koje MUP ima spisak, koji se lekarski proveravaju svakih 5 godina,  koji se proveravaju periodično, koji su u principu i najmirniji i najnormalniji građani jer su svesni da će u slučaju bilo kakvog incidenta njima oružje biti oduzeto.

Drugi problem koji država ne može da reši na ovaj način, a čini se izgleda da i nije u interesu da reši, a to je problem ilegalnog oružja.  

Ilegalno oružje za koje se smatra da u Srbiji postoji između 800.000 i dva miliona komada. Kao što vidimo posle više od mesec dana ove bezupitne predaje, MUPu je predato tričavih 80.000 komada oružja, a od toga pola je bilo u legalnom posedu što znači da je oko 40.000 komada ilegalnog oružja sklonjeno sa ulica.

Grubom računicom, to je zanemarljiv podatak ako se uzme u obzir ona malopređašnja procena o broju nelegalnih komada u posedu građana Srbije, a koji očigledno ne planiraju da ga predaju.

Kriminalci, odnosno oni koji žele da poseduju to oružje ilegalno ili oni građani koji ne mogu da imaju legalno mogućnost da drže oružje oni ga svakako neće ni predati..  Zašto bi? 

Komentar advokata Bože Prelevića

Advokat Božo Prelević izjavio je da je uredba ministra policije Bratislava Gašića o predaji oružja neustavna i nezakonita i da predstavlja još jedan primer erozije državnih institucija.

„Naredbom ministra policije svi građani koji predaju nelegalno oružje i municiju su abolirani krivičnog gonjenja, iako čin abolicije po Ustavu Republike Srbije nije u delokrugu ministra unutrašnjih poslova već u delokrugu predsednika Republike koji nije bio ničim ometen da takvu odluku donese“, kazao je advokat.

„Ovom naredbom je pokazano da Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo unutrašnjih poslova, ne poštuju ni Ustav ni zakon. Ustavni sud je morao da pokrene inicijativu utvrđivanja zakonitosti i ustavnosti te naredbe. Licemerno je da nas najviši državni funkcioneri pozivaju na poštovanje zakona i Ustava koje oni svakodnevno krše. Ova naredba predstavlja još jedan primer erozije državnih institucija“, zaključio je Prelević.

Ministar policije Bratislav Gašić produžio je rok za predaju nelegalnog oružja i municije do 30. juna.

Za vlasnike oružja koji predaju oružje u skladu s naredbom ne sprovodi se postupak u vezi sa dokazivanjem porekla oružja, niti utvrđivanje odgovornosti za neovlašćeno držanje i nošenje oružja.

About Dušan Petrović 8 Articles
Mašinski inžnjer, part time novinar, čovek,…

7 komentara

  1. Ovo sve se čuje s vremena na vreme već dva meseca, a i ranije je bilo pokušaja da slep progleda i gluv čuje… Uzalud!! Oružje je deo kulture, (trebalo bi biti!) deo državne strategije – naoružan narod, civilizacijska tekovina koju svim silama pokušavaju da ukinu zadnjih 15-20 godina. Pa i u doba najstožijeg komunizma je bilo liberalnije. A ovi strani sponzori, finansiranje ove kampanje spolja i sveopšti pederluk (nije anti gej opaska!) u modi ne slute na dobro!

    • Ne pričaj gluposti o stvarima koje ne razumeš, bolje idi tamo i gledaj Pink, počinke ti Farma

  2. Strašno je šta se desilo u Ribnikaru, ali sam protiv razoružavanja. I Hitler je razoružavao, pa posle ubijao nenaoružan narod. Msm bez ljutnje, ali brine me mentalno stanje ljudi koji vode ovu državu i posebno sve ovo oko Kosova i Metohije

    • Šta lupetaš. Sve je istina. Mene više zanima zašto se niko ne bavi pozadinom tih razoružavanja. Šta se sprama, jer na Kosovu se baš zakuvava

Ostavi komentar

E-mail adresa neće biti objavljena!


*