Inženjer Nenad Hrisafović stvarao je svetsku vazduhoplovnu i kosmičku istoriju druge polovine prošlog veka. Konstruisao je verovatno najbolji akrobatski avion u svetu i bio glavni industrijski projektant najuspešnijeg evropskog kosmičkog projekta dvadesetog veka, evropske rakete-nosača “arijana 3”, koja je u orbitu izbacivala više od jednog komercijalnog satelita, odnosno dva odjednom. Potpis da najbolji evropski kosmički projekat poleti avgusta 1984. godine, ćirilicom je overio Nenad Hrisafović.
Evropa je tako te godine privremeno “potukla” američku kosmičku industriju, a to je samo deo onoga što je u svojoj karijeri radio srpski inženjer. U Muzeju vazduhoplovstva u Surčinu nalazi se njegovo prvo konstruktorko “čedo”- jedrilica “cirus”.
Projektovao ga je sa 28 godina, a na ovim jedrilicama učile su bezbedno da lete čitave generacije pilota u SFRJ.
Njegova supruga Fransina, takođe je vrsni francuski avio-inženjer. Njih dvoje već više od 50 godina žive zajedno, a u paru su stekli i vazduhoplovnu slavu.
Prošlo je više od 50 godina od kada je Hrisafović “izgnan” iz srpske vazduholovne nauke i industrije. Dok se pozdravljao sa svojim “cirusom”, jedinom letelicom koju je “izveo” u zemlji koju najviše voli, Nenad je rekao da proživljava emotivne trenutke.
– Tako je i kada dođem u pariski muzej “La Burže”, gde su izložena dva moja laka aviona CAP-10 i CAP-20 – objasnio je Hrisafović svoju “nelagodu” dok ga je kustos “podsećao” da su njegove letelice od 1970. do 2000. nosile epitet najboljeg francuskog i svetskog akrobatskog aviona sa ogromnim brojem osvojenih zlatnih medalja na svim meridijanima.
Stari inženjer samo se smeškao.
Kako se Nenad seća, u Srbiji su dobro dočekani. Odmah su dobili stan. Majka, arhitekta, koja je u Sarajevu radila u Upravi Banovine, dobila je isti posao u Upravi Beograda, a otac je postao visoki bankarski službenik u finansijama. Kada je došla 1945. otac ih je okupio i rekao: “Vraćamo se u Sarajevo”.
Već 1947. Nenad Hrisafović je počeo da leti na jedrilicama na Mojmilu. Postao je i instruktor i pilot motornih aviona. Na Mašinski fakuletet je, veli, otišao jer je to bilo najbolje mesto za buduće avio-inženjere. Postao je asistent profesora Miroslava Nenadovića i Dušana Stankova.
Međutim, vlasti ga nisu htele za katedrom uprkos ljutnji i apelu profesora. Fakulet je napustio u januaru 1965. i obreo se u Francuskoj.
Imao je nešto para u novčaniku i sliku ikone Svete Petke koju i danas nosi. U ličnom prtljagu imao je i dve knjige: “Statika aviona”, profesora Dušana Stankova, i “Osnovi aerodinamičkih konstrukcija aero-profili”, profesora Miroslava Nenadovića. Roditeljima u Sarajevu nije rekao da odlazi, a umesto objašnjenja poslao im je pismo preko druga.
Priča o karijeri Hrisafovića ide kao u filmu. Ista kompanija kupila je licencu lakog aviona CP-1310 za serijsku proizvodnju, ali je avion bi samo “skoro dobar”.
Probni pilot kompanije Robert Bison zamolio je Hrisafovića da poleti sa njim i da oceni letelicu. Kada su se spustili Nenad je izneo ozbiljne zamerke i obrazložio zašto se događaju “neravnine” u letu. Gazda je shvatio da ima inženjera i šansu da napravi dobru letelicu i rizikovao je pare.
Gazda je shvatio da ima avion koji bi mogao da zameni slične letelice u Francuskoj ratnoj avijaciji “fuga master”, a pilot je mislio da je na pragu ostvarenja svog sna da postane svetski prvak u akrobatskom letenju.
Hrisafović je svojim proračunima uspeo da napravi vrununsku “pticu” i Francuska je za to saznala. Na pisti su počeli da se okupljaju stručnjaci, a pilot u vazduhu da izvodi i ono što ne bi smeo.
– Proračunima sam skinuo “geometrijsko vitoperenje krila”, ojačao strukturu i sve drugo bitno za let – priča Hrisafović.
Francuzi su ga pozvali u njihov opitni centar, a najbolji pilot tog vremena Žak Gomi, koji je bio toliko impresioniran kako leti jednokrilac da je on posle nekog vremena na pistu doveo i svog učitelja Žerara Vereta. Tačno 5. januara 1967. slomili su avion u vazduhu. Hrisafović je vadio njihova tela iz olupina.
– Došla je istraga Komisije za udese. Bila je uključena i žandarmerija – nastavlja Hrisafović.
– Pregledali su celu dokumentaciju, sve proračune i uzeli izjave od svedoka. Nisam bio kriv ja nego piloti koji su napravili grešku – ispričao je Nenad.
Avion je preimenovan u CAP-10. Dok je trajala istraga oko tragedije Hrisafović je konstruisao i napravio i CAP-20, jednosed sa pojačanim motorom.
Godine 1970. avion je potpuno sertifikovan za serijsku proizvodnju. Gazda je uspeo da sklopi ugovor sa francuskom vojskom o isporuci letelica, a potom i sa Meksikom, SAD, Australijom…
Prodao je više od 300 CAP-10 i jedan broj CAP-20, potom i druge letilice izvedene iz istih modela.
Do 1999. ovaj CAP-20 je bio najbolji akro-avion u Francuskoj i verovatno u svetu.
Naš inženjer ga je napustio još 1969, jer više nije mogao da ga “kontroliše”. Tačnije, da kontroliše gazdu.
Izvor: www.blic.rs
Budi prvi ko će komentarisati