Mirko Lazić (41) iz Beograda je profesor razredne nastave odnosno učitelj, a kako već tri godine ne može da pronađe posao u struci, odlučio je da se prekvalifikuje i to za rukovaoca građevinskim mašinama. Upisao je kurs u trajanju od tri meseca, nakon kog je položio i teorijski i praktični ispit, stekao sertifikat, a posle samo nekoliko dana, zaposlio se u jednoj fabrici u Pančevu. Zadovoljan je uslovima, a pre svega činjenicom da napokon ima posao. Nažalost, Mirko nije jedini.
Beograđanin Mirko sa početka teksta ukratko je ispričao za Nova.rs da se godinama unazad bori za siguran posao, s obzirom da je stalno bio na zamenama.
A kada su zamene istekle, više nije mogao da pronađe novo zaposlenje. Zato je odlučio da se prekvalifikuje.
Na ideju da se obučava za rukovaoca građevinskim mašinama došao je na nagovor prijatelja koji ima malu porodičnu firmu koja se bavi kopanjem zemljišta, a kojoj je potreban jedan zaposlen.
„Pošto obrađujem zemljište u jednom selu kod Pančeva, nije mi strana vožnja traktora niti rad na njivi, a moj prijatelj je to znao, pa me je posavetovao da se prekvalifikujem kako bih dobro naučio posao, te da će me zaposliti kod njega u svakom momentu. Tako je i bilo. Za tri meseca, koliko je trajala obuka, naučio sam sve ono što mi je bilo potrebno za početak, a sada se još više usavršavam na terenu, sa prijateljem koji mi je šef. Tako da sam prilično zadovoljan. Žao mi je zbog prosvete, ali šta je, tu je. Neki posao mora da se radi“, zaključuje Mirko.
Obučavaju se i mlađi i stariji
Ana Lazarević, direktorka beogradskog Otvorenog univerziteta „Znanje“ koji raspolaže sa više od 300 različitih programa za polaznike, ističe u razgovoru za Nova.rs da se na obuke javljaju ljudi koji su već zaposleni, ali žele da prošire svoja znanja ili su im potrebni sertifikati o toj delatnosti, kao i oni koji su se obrazovali za jedan posao, a sada se prekvalifikuju za drugi.
„Ljudi koji nam dolaze su uglavnom u radnom odnosu, ali oni hoće da promene posao, da promene kvalifikaciju. Naravno, imamo i polaznike koji, recimo, 20 godina voze razne građevinske mašine ili stolara koji deset godina radi kuhinje po meri i njima ne treba obuka jer imaju znanja. Takvi ljudi stiču pravo na osnovu znanja i iskustva da izađu samo na polaganje ispita. Moraju da donesu potvrdu iz firme, svoje ili one u kojoj rade da su minimum tri meseca radili na tim poslovima. Dakle, oni samo izlaze na ispit, teorijsku, a praksu ne moraju“, objašnjava Lazarević.
Među polaznicima bilo je ljudi različitih zanimanja i starosne dobi, pa se tako jedan profesor engleskog jezika obučavao za knjigovodstvo. A imali su i najstarijijeg polaznika od čak 81 godinu koji je želeo da nauči da radi na računaru.
„Imali smo ljude koje su završili frizersku školu, a došli su da se obuče za rukovodioca građevinskih mašina. Žele da voze kamion, recimo. Veliki broj naših klijenata bili su ljudi koji su išli u inostranstvo, oni koji su ovde bili zanatlije, građevinski radnici, bez ikakvih papira. Čovek zida 30 godina, ali mu se ovde ne isplati da radi i ima bolju ponudu u Nemačkoj, ali Nemačka neće da ga primi tek tako, nego traže papire. I onda smo imali odličnu saradnju sa desetak firmi koje su vodile ljude u inostranstvo. Taj čovek koji dobija sertifikat za to zanimanje i dalje radi to što je radio, ali mu je sertifikat potreban jer mu je to tražila tržišna inspekcija, inspekcija rada ili za bezbednost i zdravlje na radu. Do pre nekoliko godina bio je uslov da biste otvorili samostalnu zanatsku radnju da imate minimu sertifikat stručne osposobljenosti. To su ukinuli kada su sve ovo prebacili na APR, pa sada možete da budete registrovani u APRu i da plaćate sve što treba da plaćate“, objašnjava ona.
PROČITAJTE JOŠ:
„Obuka koja je u radno vreme, pa mora da se ide svakog dana, zatim određena obuka zahteva i neka ulaganja u smislu ako ćete se baviti manikirom, morate da uđete u kurs sa svojim alatom, kupite makazice i savladate to što vam se objašnjava. Mislim da ljudi nemaju vremena jer su zaposleni, da se dokvalifikuju. Druga stvar, mi naše obuke ne možemo onlajn držati jer je to nešto što je konkretno, poenta je da se uz majstora uči, recimo, idete sa limarem na krov, učite sa njim. To je poenta cele priče ovog neformalnog obrazovanja da se kroz rad steknu znanja i prosto čovek osposobi da dobije zanat u ruke sa kojim može da nastavi da samostalno radi“.
„Onaj koji ima od 15 do 16 godina mora da ide na obuku od devet meseci da bi posle toga mogao da dobije sertifikat da je stručno osposobljen za određeno zanimanje. Tromesečni kursevi su uglavnom za punoletne, odnosno one koji imaju 18 godina i više, dok je obuka u trajanju od šest meseci za one između 16 i 18 godina. Sama obuka je 90 odsto praktična. Mi osposobljavamo ljude da posle završenih nekoliko meseci obuke, izađu sa osnovnim znanjem iz određenog zanimanja s kojim mogu da se zaposle i da kroz rad dobije osnovna znanja da može da nastavi dalje da se usavršava kroz rad“.
Lazarević objašnjava kako izgleda obuka na njihovom univerzitetu.
„Vodi se dnevnik prakse, ne svakodnevno, ali se osnovne operacije koje se savladavaju unose kao i u dnevniku u stručnoj školi, recimo ako je obuka za viljuškariste, polaznik će da nacrta kako će da tovar pretovari s jednog mesta na drugo, gde treba da vodi računa ili ,recimo, frizer kada radi šišanje, feniranje i klasične frizure, treba da opiše taj postupak i sa desne strane da nalepi fotografiju te frizure. Dnevnik prakse overava mentor, daje ocenu iz prakse i sa tim polaznik stiče pravo da izađe na ispit“, navodi naša sagovornica.
Za određena zanimanja, potrebno je da sami polaznici dovedu modela na kome će raditi osnovne operacije kao što su, na primer, frizerske ili kozmetičarske usluge.
Sertifikati ovog univerziteta su, kako naglašava, priznati u zemljama Evropske unije.
„Otvoreni univerzitet ‘Znanje’ postoji već 23 godine. Bvaimo se neformalnim obrazovanjem odnosno obrazovanjem van sistema redovnog obrazovanja, što znači da naši sertifikati po Zakonu o obrazovanju odraslih nisu javne isprave, u smislu da smo pod ingerencijom Ministarstva prosvete, jer pod tim Zakonom možemo, ali i ne moramo da budemo. Mi nismo jer nam je tako totalno neisplativno. Naši sertifikati priznati su u zemljama Evropske unije. Mi imamo zanimanja za koja ne psotoji srednja škola. Recimo, obuka za viljuškarste kao zvanje ne postoji u srednjoj školi, ali je ogormna potražnja za tim“, objašnjava Lazarević.
Autor: Sanja Radovanović/Nova.rs
Budi prvi ko će komentarisati