ŠTA SU PPP UGOVORI?

Zakon o radu kaže sledeće: Poslodavac može da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme – do punog radnog vremena, ili korisnikom starosne penzije i to za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini.

Ugovori o privremenim i povremenim poslovima su specifični jer podrazumevaju rad van radnog odnosa, a lica koja se angažuju putem ovakvih pisanih ugovora nemaju svojstvo zaposlenih.

I tu dolazimo do glavnog problema. Sve bi to bilo u redu, da takav način rada stvarno traje samo 120 dana, ali…

Protivno zakonu, mnoge firme ovaj ugovor koriste mnogo duže od vremenskog perioda koji je dozvoljen. Dovoljno je samo da u novom ugovoru promene naziv radnog mesta, dok u praksi (ne)zaposleni i dalje rade isti posao. Tako neki ljudi godinama rade pod ovim surovim uslovima koji podrazumevaju sledeće.

• Nemate pravo na bolovanje
• Nemate pravo na godišnji odmor
• Kada su državni praznici i ne radite jer je tako država propisala, vama se to uredno odbija od plate.
• Ako ste roditelj i dete vam se razboli, ne plaća vam se taj dan ili dani.
• Ako se vi ne daj Bože razbolite, nema problema, ali će vam se oduzeti i to od plate.

Jer iako radite možda i više godina i donosite ozbiljan profit firmi, vi niste zaposleni i nemate ista prava. Zapravo nemate nikakva prava. Osim da budete plaćeni po satu, kao nadničari. I molite Boga da se nikad ne razbolite ni vi ni vaša deca, što je nemoguće. Ako želite odmor, to će biti na vaš račun.

Rešenje bi bilo kada bi inspekcija radila svoj posao, ali nažalost ni to često nije slučaj.

Zašto ljudi pristaju da rade pod ovakvim ugovorom duži vremenski period? Kada biste tužili firmu koja vam nakon isteka zakonom propisanih 120 dana nije ponudila posao za stalno ili drugačiji ugovor, već nastavila po starom, sigurno biste dobili spor. Ali šta biste dobili time, osim troškova tužbe? Izgubili biste i to malo što imate, a to je bar neki posao.

E to je ono što posebno zabrinjava. Kako je u našem društvu zavladala opšta apatija prema svakoj vrsti nepravde, i tuđoj i sopstvenoj? Zašto tako malo njih reaguje i zauzima se za sebe? Odgovor je jasan: niko i ništa vas ne štiti od toga.

Mnogi kažu bolje išta nego nista i ceo život žive degradirani i u nekom strahu. Pojedinci koji se pobune ispadaju ludaci i nastradaju, jer većina neće da im se pridruži u želji da zadrže i tu malu crkavicu koju dobijaju. A ništa ne bi bilo tako, kad bi svi obezvređeni i potlačeni stali zajedno i ustali za svoja prava. To bi bilo dovoljno. Kako bi onda lako pali i uplašili se svi nadobudni i bahati direktori, postavljeni preko veze, koji leče lične frutrsacije stečenom pozicijom, sa koje će svakako pasti pre ili kasnije.

Ali iz nekog razloga to se ne dešava… Kolektivni duh je slomljen, na čemu je sistematski rađeno godinama unazad. I svako misli da ne može ništa sam, bez jake poleđine i zaštite nekog moćnog. A zapravo sve promene i kreću od pojedinca. Velika snaga i moć leži u nama samima, samo treba imati hrabrosti pokrenuti je.

Anastazija Damjanov

Večiti borac za pravdu i bolji svet!