Preživeti srednje godine

Foto: FB stranica Beleške sa psihoterapije

U srednjim godinama, osobe često postaju neuravnotežene i gube svoj oslonac u sigurnom društvenom i psihološkom svetu. One prave razne radikalne promene, čupaju svoje korenje i izmeštaju se, neumorno lutaju zemljom u potrazi za nečim, ali šta je to za čime tragaju?

Stihovi iz Danteovog “Pakla” pružaju sliku stanja uma koje obuzima osobe u srednjem dobu, kada uđu na teren koji deluje mračno, neobeleženo i pusto. Za mnoge je to zaista duga, tamna noće duše, spuštanje u predele osećanja i doživljavanja do kojeg dolazi sasvim neočekivano, i u svakom slučaju, neželjeno. Srednje godine nam se dogode, mi ih ne prizivamo.
Svest o tome da su srednje godine često težak period u životu i nije nešto naročito novo ili nepoznato, ali, i pored toga, teškoće tog perioda i vrste iskustava do kojih dolazi tokom njega, često nas iznenade svojom snagom i prirodom. Nismo mislili da će to NAMA da se desi! Nekako ne očekujemo da će život tako da nam izgleda u srednjim ili kasnim tridesetim i ranim četrdesetim godinama. Jedan od njihovih najsnažnijih i najčudnijih aspekata jeste ono što nazivam iskustvo liminalnosti (prostora između starog i novog iskustva). To iskustvo je osnovna komponenta svih prelaznih perioda u životu, i njihovo snažno prisustvo u srednjem dobu ga obeležava kao veoma tranzitoran period.
Glavna tema ovog poglavlja je separacija, prva faza u dugotrajnom procesu psihološke promene koja dolazi u srednjem dobu. Želim da proširim implikacije te faze, koliko je god to moguće, izvan opštepoznatog zapažanja da sredovečni muškarci i žene često postaju anksiozni i uznemireni, jer primećuju da im mladost izmiče. Ta faza tranzicije srednjih godina ima dimenzije dubine i složenosti koje u velikoj meri prevazilaze prost gubitak čari mladosti, ma kako privlačne one bile. Pogrešno tumačenje perioda srednjih godina kao krize povodom fizičkog izgleda, odaje providnu odbranu od njegovih mnogo dubljih anksioznosti.
Kada počne prelazni period srednjih godina, bilo da počne postepeno ili naglo, osobe su obično ophrvane osećajem gubitka i svim njegovim emocionalnim pratećim pojavama, kao što su seta i nostalgični periodi žalost zbog nekog nejasnog doživljaja praznine i bolnog i narastajućeg osećaja životnih ograničenja, napadi panike povodom sopstvene smrti i vežbe u racionalizaciji i poricanju. Nekada je razlog za takav osećaj gubitka očigledan: smrt dece ili roditelja, razvod, uništena karijera. Veoma često, međutim, uzrok te početne faze tranzicije, sa pratećim emocionalnim pojavama, uopšte nije tako očigledan. A, čak i kada se čini da uzrok pada u oči, osoba će često nastaviti da anksiozno i uzaludno traga za drugim, dubljim uzrokom te patnje, jer uvažavanje očiglednog ne uklanja trn koji izaziva bol. Taj trn može biti veoma teško pronaći zbog toga što je on duboko nesvestan, i osoba ne može da dopre do njega i razreši anskioznost koju prouzrokuje.
Osnovni uzrok te patnje jeste separacija, a anskioznost u vezi sa njom je vrsta separacione anksioznosti. Ali, separacija od čega? Ukoliko ne može da se pripiše odlasku dece iz “gnezda”, ili karijerama koje se urušavaju, ili roditeljima koji umiru, ili supružnicima koji se razvode, o kakvom je onda odvajanju reč? Osoba mora da pronađe to mrtvo telo pre nego što može da ga sahrani. Tačan i najdublji uzrok tog osećaja gubitka mora stoga da se utvrdi pre nego što mogu da se izgovore isceljujuće reči blagoslova nad tim telom.
Tranzicija srednjih godina obično traje nekoliko godina i nastupa negde između trideset pete i pedesete, a pada obično oko četrdesete (Levinson). Većina onih koji je proučavaju slaže se u pogledu nekih od njenih karakterističnih obeležja: često postoje dugotrajna stanja klonulosti i depresije, ili osećanja razvejanosti iluzija i razočaranosti ili u životu uopšte ili u određene osobe koje su ranije idealizovane; mladalački snovi o sreći i ispunjenju se tope ili se grubo razbijaju; prikrada se anksioznost zbog smrti i osećaj da će vreme iscureti pre nego što osoba bude bila u prilici da počne “stvarno da živi”; na telesnom nivou, osoba počinje da pokazuje neke znake starenja, te prađašnja slika o sebi počinje da puca i da se menja. To takođe može biti vreme kada roditelji ili umiru ili postaju zavisni od svoje dece, te se pređašnje uloge obrću i deca bivaju lišena iluzija o besmrtnosti. A, opet, deca te dece možda postižu izvesnu meru separacije i nezavisnosti, a to preti promenom i gubitkom ljubavi i prijatnih iluzija o svemoći.
Ispod tih uzburkanih raspoloženja i često neodređenih pretećih osećaja da se rupe i pukotine otvaraju pod nogama osobe, odvija se duboko prestrukturiranje u intrapsihičkoj matrici ličnosti, prestrukturiranje na koje prvenstveno ukazuju snovi, ali i takvi psihološki fenomeni kao što su vizije i istrajne fantzije i intuicije – svi oni su mračni i često predstavljaju prilično neprozirne poruke iz nesvesnog. Sam Jung je tranziciju srednjih godina doživeo kao jako emocionalnu prekretnicu u svom životu, koju je nazvao “konfrontacija sa nesvesnim” (1961, str. 170-199); konceptualizovao je njene stadijume i nivoe u jednom od svojih ključnih psiholoških dela, mnogo puta ispravljanoj ponovo pisanoj knjizi – “Dva eseja iz analitičke psihologije”. On tu opisuje slom persone, psihološke strukture koja je približno jednaka onome što Erik Erikson naziva psihosocijalni identitet, što je praćeno oslobađanjem dva prethodno potisnuta i inače nesvesna elementa ličnosti: odbačene i inferiorne ličnosti protiv koje se osoba uvek borila, kako se ne bi poistovetila sa njom (Senke) i iza nje drugopolnog “drugog”, čiju je moć osoba uvek, s drobrim razlogom, poricala i izbegavala (Animusa za ženu, Anime za muškarca).
Jung je primetio da pretnja stvorena tako velikim stepenom unutrašnjeg prestrukturiranja može da proizvede odbrambenu “rekonstituciju persone”, povlačenje i ukopavanje u ranije obrasce identiteta i njegove odbrane. S druge strane, ta era promene može da prouzrokuje kretanje u dubinu, u nepoznatu i preteću psihološku teritoriju. Jung je smatrao da produženo psihološko putovanje te vrste može da vodi osobu ka otrkivanju jezgra svog bića, Sopstva. To otkriće Sopstva i postepeno uravnoteženje njegovog doživljenog prisustva i vođstva unutar svesnog života, postaće osnova za novi doživljaj identiteta i integriteta zasnovanog na unutrašnjem centru, Sopstvu, pre nego na nečemu što je ukorenjeno u spoljašnjem, u signalima i uslovljavanjima od roditeljskih figura i drugih “modela”, kulturalnim uticajima i očekivanjima, kolektivnim pritiscima. Ono što osoba može da stekne prolaženjem u potpunosti kroz tranziciju srednjih godina jeste osećaj unutrašnjeg neegoističnog Sopstva i doživljaj integriteta i celovitosti koji proizilazi iz života u svesnom dodiru sa njim. Posredstvom sopstvenog doživljaja srednjeg doba, Jung je pronašao sebe i svoj poziv iscelitelja i plodnog psihološkog mislioca; on je otkrio svoju “sudbinu” (up. Jung, 1961, str 199; Elenberger, str. 698-703).
Tranzicija i kriza srednjih godina stoga uključuju pravljenje tog presudnog pomaka od određenosti personom ka određenosti Sopstvom. Taj pomak je od ključnog značaja za celokupni proces individuacije, jer je to promena posredstvom koje osoba svlači slojeve porodičnog i kulturalnog uticaja i postiže u izvesnoj meri jedinstvenost pri usvajanju unutrašnjih i spoljašnjih činjenica i uticaja. Kao i drugi rituali, prelaska, ta tranzicija može da se podeli na tri stadijuma: separacija, liminalnost i reintegraciju.
Do sada sam razmatrao samo prvi stadijum – separaciju. Posmatrano iz intrapsihičke perspektive, u prvoj fazi tranzicije srednjih godina potrebno je da se osoba odvoji od svog pređašnjeg identiteta, persone. Potrebno je da ego oslobodi te vezanosti, pre nego što može da plovi kroz nužni period liminalnosti koji prethodi dubljem otrkiću Sopstva. Da bi to učinila temeljno i odlučno, osoba mora da pronađe “telo” i da ga zatim zakopa: da identifikuje izvor bola i onda ostavi prošlost iza sebe posredstvom tugovanja, žaljenja i njenog sahranjivanja. Potrebno je, međutim, razumeti i proraditi prirodu gubitka, kako bi osoba mogla da nastavi dalje.
~ Iz knjige “U srednjim godinama: Jungovska perspektiva”, Marej Stajn

Budi prvi ko će komentarisati

Ostavi komentar

E-mail adresa neće biti objavljena!


*