Psiholozi kažu da svi ljudi, čak i bebe, suptilno dehumanizuju ljude izvan svoje društvene grupe.
U Pikar animiranom filmu ‘Inside Out’, većina radnje se odvija u glavi protagonista Rileija, gde pet emocija – radost, tuga, strah, gađenje i ljutnja – usmeravaju ponašanje. Film je dobio sjajne kritike. Ali, reditelj Pete Dokter je kasnije priznao da je uvek žalio zbog toga što jedna emocija nije učinila rez: Schadenfreude (osećanje zadovoljstva ili satisfakcije kada se loše stvari dešavaju drugima).
Možda ćete to osetiti kada policija uhapsi opasnog kriminalca ili kada je rivalski sportski tim poražen. Psiholozi uporno pokušavaju da razumeju, objasne i prouče tu emociju, jer ona nastaje u tako širokom spektru situacija.
„Schadenfreude“ ima mnogo lica
Jedan izazov i dalje muči one koji istražuju schadenfreude: nema dogovorene definicije. Neki misle da je najbolje proučavati emocije u kontekstu socijalnog poređenja, tako što će se fokusirati na način na koji zavist ili ljutnja stupaju u interakciju sa schadenfreudeom.
Drugi gledaju na emocije kroz ogledalo pravde i pravednosti, i da li je neko zaslužio svoju nesreću. Na kraju, poslednja grupa misli da se schadenfreude pojavljuje iz intergrupne dinamike – članovi grupe koji izvlače radost iz patnje onih izvan grupe.
Po našem mišljenju, različite definicije ukazuju na višestruke strane schadenfreude, od kojih svaka može imati različita razvojna porekla.
Cvetanje „schadenfreude“
Postoje dokazi da deca počinju da doživljavaju schadenfreude rano u životu. Na primer, u dobi od četiri godine, deca su uočila tuđu nesreću – poput spoticanja, pada u blato, lomljenja igračaka. U dobi od sedam godina, deca su zadovoljnija nakon pobede na utakmici. Raduju se ako je protivnik izgubio, a nisu zadovoljni kada oba tima pobede.
Sve to zajedno
Zajedno, ove studije pokazuju da je schadenfreude kompleksna emocija koja je izgleda duboko ukorenjena. Psiholozi Skot Lilienfeld, Filip Ročat i ja smo se pitali da li postoji način da se ujedine višestruke faze schadenfreude pod istim kišobranom.
Na kraju smo se odlučili za shadenfreude kao oblik dehumanizacije – čin prikazivanja i gledanja druge osobe kao manje ljudskog. Kada većina ljudi čuje termin „dehumanizacija“, oni verovatno pomisle na najgori mogući scenario: potpuno poricanje nečije ljudskosti, fenomen koji je potisnut u komore za mučenje, ratišta i rasističku propagandu. Ali ovo je zabluda. Psiholozi su pokazali da ljudi često gledaju na svoju grupu u više ljudskih termina, i na suptilne načine mogu da poreknu humanost onih izvan svoje grupe. U našem pregledu, pretpostavili smo da što više empatije osećaju prema drugoj osobi, manja je verovatnoća da će iskusiti schadenfreude kada ta osoba pati. Dakle, da bi se neko osećao smireno prema drugoj osobi – bilo da je to rival, neko u drugoj grupi ili neko ko je počinio zločin – moraće da ih suptilno dehumanizuje.
Ova teorija još uvek nije testirana. Povezivanje schadenfreude sa dehumanizacijom može zvučati tamno, pogotovo zato što je schadenfreude takva univerzalna emocija. Ali dehumanizacija se dešava češće nego što bi većina volela.
Izvor: www.24online.info
Leave a Reply