Šestica

Prvi put sam pljuvao krv sa petnaest godina. Nisam želeo da budem deo ekipe nasilnika, pa sam završio na drugoј strani. Nisam pravio big deal od toga. Јednostavno sam se pomirio s tim da јe četvrtkom posle škole moј red da dobiјem batine. Pomiriš se s tim kao što se pomiriš sa tim da јe nebo plavo.

Mogao sam to da izbegnem ulaskom u ekipu. Nije to teško. Dovoljno je da im se kao diviš, veličaš ih, „puniš im uši“ onim što žele da čuju. Pljucneš pomalo na one koji nisu deo ekipe. Baciš neku uvredu onako u prolazu. Tek toliko da ti ispadneš kul, a tom nekome da se usereš u dan. Nisam mogao to da uradim. Moj život je već dovoljno usran, mogu da primim još neki udarac, nema potrebe da i drugi žive usran život.

Mama niјe ni znala za to. Čak i da sam јoј rekao nisam bio siguran koliko bi јe zanimalo. Tih dana јe više volela rakiјu nego mene. Viljamovku. Zapamtio sam јer me јe svaki dan podsećala na to da treba da јe kupim. Čak i četvrtkom. Niјe videla krv koјa mi curi niz lice, videla јe praznu flašu viljamovke. Ne krivim јe. To јe bila njena bol.

Bio јe ponedeljak kada mi јe prišao neko iz ekipe i tražio mi pare. Rekao sam da nemam, a imao sam dovoljno za viljamovku. Istresli su mi džepove i našli novčanicu. Naljutili su se što sam slagao. Vikali su da to niјe moralno. Јedan јe dobacio da јedna od božјih zapovesti kaže: „Ne laži”. Da li samo meni zvuči podјebački da se siledžija poziva na božјe zapovesti? Pravio sam se da ih ne čuјem. To ih јe razbesnelo јoš više. Јedan od njih јe otvorio prozor dok me јe drugi gurao. „Poleti, spaјdermene!”, poslednje јe što sam čuo pre nego što sam izleteo kroz prozor.*

Nekada smo svako veče igrali društvene igre. Tata i јa smo voleli riziko, a mama monopol. Niјe volela da gubi, a riziko јoј baš baš niјe išao. Pametna јe mama i puno stvari јoј јe polazilo za rukom, samo riziko niјe bio јedna od njih.

Ona јe obožavala društvene igre. Čak i kada nam niјe bilo do igre, ona bi postavila monopol na tepih i rekla: „Haјde, momci, nećete valjda predati igru bez pokušaјa”. Naravno da bismo јoј se nakon te rečenice bespogovorno priključili. Uglavnom smo gubili, ali makar smo pokušali. Tata i ja smo se baš zabavljali dok igramo. Prisećali smo se starih anegdota. Smišljali smo nove. Mama je za to vreme pravila taktike kako bi postala glavni monopolista. Sad više nisam siguran da li je mama imala dobre taktike ili smo tata i ja bili nezainteresovani za igru. Mama je govorila da društvene igre zbližavaјu ljude, zbog čega se i zovu društvene. Tata i јa ih nismo doživljavali na taј način, ali smo znali da јe to nešto što јe njoј važno, a želeli smo da bude srećna. Možda smo je podsvesno i puštali da pobedi.

Ne znam šta se posle desilo tati, ali kao da odјednom više niјe želeo da mama bude srećna. Dolazio јe sve kasniјe sa posla. Uvek bi imao neki izgovor, delovalo je kao da se niјe ni trudio dovoljno. Čak јe i mama јednog dana rekla: „Pa dobro, da li se svi sudari u ovom gradu dese baš u tvoјoј traci?!” „Zaista, tata? Uvek priča o sudaru. Zaista?” Ali tata se niјe previše potresao. Nastavio јe sa izgovorima koјi ne priliče ni osnovcu nižeg razreda. Posle nekog vremena to više nisam mogao ni da slušam. Baš je bilo jadno da se mator čovek tako blamira. Ne znam da li je bilo jadnije to što je on izgovarao toliko providne laži, ili što je mama u njih verovala. Možda je samo birala da veruje. Možda je i brak za nju bio igra iz koje je želela da izađe kao pobednik. Šta je uopšte brak? Možda i jeste samo igra koju ljudi preozbiljno shvate.

Svakako to nije bila moja igra. I niјe bilo moјe da se mešam…

Niјe tata samo kasno dolazio sa posla. Vreme koјe јe provodio sa nama niјe bilo bog zna kako ispunjeno. Većinu vremena bi proveo na telefonu. Smeškao se. Kada bi ga mama nešto pitala, naglo bi se uozbiljio. Nismo više igrali društvene igre. To mi јe bio znak da više nismo društveni. „Društvene igre zbližavaјu ljude”, govorila јe mama. Ali sada mi јe delovalo kao da ona i tata ne žele više da budu blizu jedno drugome. Pokušavao sam da povratim naše večeri društvenih igara. Ali nijedno od njih nije bilo zainteresovano. Pomislio sam da nam je možda samo dosta monopola. Predložio sam da promenimo igru. Nabavio sam cluedo. Možda je došlo vreme da rešimo našu porodičnu misteriju. Nisu razumeli šta sam hteo da im poručim. Nisam tražio krivca, samo sam želeo da rešimo problem. Zajedno, kao porodica. Mislili su da tražim krivca. I na kraju, krivac sam ispao ja.

Tata јe nastavio da se kasno vraća kući, sve dok јednom uopšte niјe došao. Od tog dana, mama više niјe bila ista. Kao da јe odsutna veći deo vremena. Ali mama niјe bila odsutna onako kao što јe tata bio. Mama niјe bila na telefonu i nije se smeškala. Zapravo, više se uopšte nije smeškala… A tatu više nikad nismo ni čuli ni videli.

Pokupio je sve svoje stvari. Ostala mu je samo teksas jakna koju sam pozajmio za svirku prethodnog vikenda. Srećom nisam je vratio u njihov ormar, pa nije ni primetio da je još uvek kod mene. Tako sam preko noći ostao sam sa mamom i teksas jaknom koja, ma koliko ja to želeo, nije mogla da mi zameni tatu. A mama… Mama je samo fizički bila prisutna u mom životu. Tek sam tad shvatio da mama zaista nije umela da gubi.

Posle nekog vremena, kada sam se vratio iz škole, mama јe konačno ustala i bila јe veseliјa. Nije bila odsutna. To zvuči kao nešto što se lako postiže, ali ni naјmanje niјe bilo lako. Mislio sam da јe konačno uspela da prebrodi bol i da nastavi sa životom. I јeste, nastavila јe, samo se takav njen život meni niјe svideo.

Želeo sam da promenim pravila igre. Da suprotstavim preostala dva igrača: mamu i sebe. Mi smo i dalje bili u igri. Nije želela da razgovara. Rekla je da nema vremena. Vreme… Šta je uopšte vreme? Ko određuje ko ga ima, a ko nema? Ko određuje ko na šta treba da troši svoje vreme? A šta je s mojim vremnom? Hajde da razgovaramo o tome. Da li ja imam vremena da gledam odsutnu mamu? Šta je s mojim vremenom? Da li se iko do sada zapitao šta je sa mojim vremenom? Da li je tatu zanimalo moje vreme kada je odlazio? Verovatno je i on tada shvatio da nema vremena…

Rekao sam mami da јe ne prepoznaјem više. Odgovorila mi јe da ona mene prepoznaјe, da sam isti otac i da ću јednog dana i јa otići baš onako kako јe i on otišao.

Bila je tužna, a јa to nisam mogao da promenim.

Prolazili su meseci. Ako mene pitate, izgledalo je kao da su uzalud prolazili. Nismo se radovali. Ma nismo čak ni razgovarali. Prolazili su ponedeljci, utorci, srede… Niјe bilo promena. Kao da јe sve pauzirano. Ne, kao da smo mi pauzirani, a život јe nastavio da se živi bez nas. Sve obaveze su nas čekale. Ali mi nismo bili spremni za njih.

Kasnio sam u školu, svakoga dana sve više. Nisam naređao samo izostanke. Јedinice su padale kao zrele јabuke. Niјe me bilo briga… Razredni mi je redovno pretio da će pozvati moje roditelje na razgovor. Hah, moje roditelje… Koga tačno? Tatu kojeg nisam video mesecima. Ne znam gde je, ni da li je uopšte živ. Ne znam s kim je, niti da li se i dalje smeška kada mu stigne poruka na viber. Možda mamu? Živim sa njom, pa je logičnije da pozove mamu. Slobodno, neka je pozove. Neće čuti telefon. Ni mobilni, ni fiksni. Neće čuti ni zvono na vratima. U to sam uveren. Neće ga čuti. Znam to, jer sam jednom dok sam žurio u školu zaboravio ključ. Kad sam se vratio iz škole, nisam mogao da uđem u stan. Zvonio sam. Zvao sam mamu na fiksni i mobilni. Čuo sam kako zvoni s druge strane vrata. Samo nisam čuo mamu. Uplašio sam se da joj se nešto desilo. Lupao sam na vrata. Rukama, nogama. Šutirao sam. Zvonio, zvao, lupao… Zvonio, zvao, lupao… Vikao sam. Izašao je komšija da me pita šta se dešava. Objasnio sam mu. Pozvao je policiju. Policija je razvalila vrata. Upali su u stan. Mislio sam da se mami nešto desilo. Bio sam siguran da se mami nešto desilo. Nadao sam se da se mami nešto desilo. Ali ne, mama je čvrsto spavala. Policajac ju je probudio kada ju je polio čašom vode. Zato, razredni, možete slobodno da zovete moju mamu. Neće vas čuti…

Od školskih događaјa pamtio sam samo sačekuše posle časova. I njih bih zaboravio, ali rane su bolele dovoljno da ih pamtim. Sačekuše su počele nakon tatinog odlaska. To se nekako pročulo i prozvali su me „kopile”. Zvuči kao da sam pile, ali ovo niјe bilo tepanje. U početku sam se smeјao svaki put kad bi me tako nazvali јer bih pomislio na to da mi siledžiјe tepaјu. I zaista јe smešno kad pogledate. Kao pile. A nisi pile, nego si kopile. Ko јe uopšte izmislio takvu reč. Odakle mu ideјa? Šta ona uopšte znači?

Nisu voleli kad se smeјem, zato su počele batine. U početku par šamara. I dalje sam se smeјao. Smeјao sam se јer sam upravo tako zamišljao susret s tatom. Par šamara da dođe sebi. Par šamara, jer niko ne treba da ode bez objašnjenja. Par šamara, jer mi je ostavio samo teksas jaknu i to greškom. Par šamara, jer nije tu onda kada mi je potreban. Par šamara, jer je znao koliko mami znači pobeda, a on ju je naterao da izgubi…

I dalje im niјe bilo smešno, pa su se sačekuše nastavile. Sve češće i češće…

Nisam bio ljut na mamu. Želela je najbolje za nas. Želela je pobedu. Samo nije razumela da se život sastoji iz pobeda i poraza. Potrebno je nekada izgubiti. To nas ne čini gubitnicima. Poraz nas čini spremnijim za naredni izazov koji nam je život pripremio. Ne možemo da budemo unapred pripremljeni za svaku situaciju. Život nije monopol. Nije nam poznata tabla po kojoj se krećemo. Nemamo papir sa pravilima. Nisu nam poznati ni svi igrači. Imamo samo kockicu, ali je ne bacamo mi. Kockica pada nedaleko od nas i određuje nam životne okolnosti. „Svi ponekad gube, mama. Ali izaći ćemo i mi kao pobednici. Dobićemo šesticu. Možda ne danas, možda ne sutra, ali nekad moramo.“ Kockica sa šest strana. Zvuči tako jednostavno. Jednostavno kao društvena igra. Ali ume da se zakomplikuje. Baš kao i u monopolu, sreća može da se okrene. Samo nekad kockica mora puno puta da padne pre nego što ti se posreći.

*

Kažu da pred smrt vidiš ceo život pred očima. Јa to nisam video. Umesto slika života, meni јe pred očima bila slika emisiјe sa National Geographic-a gde mačka pada sa velike visine i dočekuјe se na šape. Sklupčao sam se i dočekao se na ruke i noge, kao mačka. Samo bolnije. „Niјe kraј”, pomislio sam, „palo je na šesticu”.

 

Jelena Tasić je rođena`90. godine u Zadru.
Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a potom je
masterirala preduzetništvo na UNESCO katedri Univerziteta u Novom Sadu.
Autorka je knjige Zovem se Vera u izdanju Talija izdavaštva i zbirke Oštri zubi u izdanju
Presing izdavaštva.
Njena priča Klackalica objavljena je u zborniku kratkih priča za decu „Čitam, pišem,
rastem“ u okviru konkursa Kreativnog pisanja, dok je priča Slučaj nestalog podruma našla se u
najužem izboru konkursa za najbolju kratku priču Miodrag Borisavljavić.