Pre izvesnog vremena, sada već davne 2017. godine, usled žučne rasprave, ošamario sam bivšu suprugu.
Da, znam, to nije baš nešto čime bi se trebalo hvaliti, i iako smatram da je takvo ponašanje neprihvatljivo ni prema kome, jednostavno sam pukao i u pokušaju da zaštitim tada maloletno dete, učinio sam to,
Da li se kajem? Pa i ne baš. Znam da to niste očekivali da napišem, ali u datim okolnostima, i dalje smatram da je to bilo najbolje što sam mogao uraditi.
Ali, ne bih da pišem tekst o tome, već o onome što me je zadesilo posle toga, a to je da me je Centar za socijalni rad uputio u takozvanu školu za odvikavanje od nasilja. Da da, dobro ste čuli, postoji i to, i to u Beogradu. Tačan naziv obuke koju vrši gradski Centar za socijalni rad u Ruskoj ulici u Beogradu je “Tretman počinilaca nasilja”
Opis sa sajta ustanove:
Tretman počinilaca nasilja u partnerskim odnosima je psihosocijalni tretman za zaštitu žrtve, zaustavljanje i sprečavanje ponavljanja nasilja.
Uključivanje u tretman treba da pomogne počiniocu da stekne uvid i prihvati odgovornost za svoje ponašanje, da usvoji samokontrolu ponašanja, nauči socijalne veštine i promeni uverenja koja doprinose uspostavljanju nasilnog odnosa.
Tretman je moguć kada počinilac prihvati da je počinio nasilje, kada želi da prihvati tretman, kada je nasilje zaustavljeno i žrtva bezbedna.
Ukupno trajanje tretmana je 6 meseci. Sastoji se iz 4 individualne i 24 grupne seanse (moguć je i samo individualni tretman).
Pripremne individualne seanse podrazumevaju: ugovor o nenasilju, kontakt sa žrtvom, tehnike za savladavanje besa, procenu i motivaciju za grupni tretman. Sam tretman je kombinacija psihoedukativnog i psihoterapijskog rada.
Tretman obuhvata osam oblasti: partnersko nasilje uopšte, psihičko nasilje, ljubav, seks i bliskost, alternativu nasilju, odgovornost za nasilje, odnos oca i deteta, uzroke i posledice nasilja.
Na sajtu je to lepo napisano, ali u realnosti to je dosta drugačije.
Tačno je da postoji uvodni individualni tretman, ja sam imao samo jedan. Moguće da se to promenilo za poslednjih par godina, ne bih znao.
Grupni tretmani se odvijaju u sedištu GCSR-a u Ruskoj ulici. Šest do osam učesnika tretmana sede u prostoriji okrenuti jedan ka drugom zajedno sa terapeutom i to po Norveškom programu. Nekad sa jednim, nekad dva terapeuta. Jedan terapeut je muškarac (D.C) , a drugi žena (S.I.). Ne bih im iznosio imena, jer su oboje poznati javnosti, a nju su čak povezivali i sa prodajom srpske dece u inostranstvo, pa ih lako može čitalac pronaći na internetu uz par klikova na Google-u. Sve to izgleda kao da gledate filmove holivudske produkcije u kojima protagonista ide na sastanak anonimnih alkoholičara, samo što u ovom slučaju znate sve o osobi koja sedi do vas i šta je tačno uradila. Svi smo upoznati sa najmanjim detaljima dela zbog kojih smo tu, gde ko radi, čime se bavi i gde živi. Bilo je tu raznih likova, muškaraca, nekih koji realno i zaslužuju da budu u zatvoru za delo koje su učinili, a nekih za koje se pitate “šta će on uopšte ovde, ovde treba da je njegova žena / partnerka”. Rečeno nam je da postoje i ženske grupe tog tipa, mada iskreno niko od prisutnih na tim rečima im nije poverovao ni na sekund.
Seanse su kretale tako što bi voditelj slučaja (tako su sebe nazivali psiholozi koji su vodili seanse) prozivali ko je prisutan, i započinjali razgovor o nekoj temi. Taj deo gde na sajtu se pominju oblasti o kojima se priča je istinit. Nakon svog uvodnog izlaganja, svaki od prisutnih “nasilnika” ima priliku da iskaže svoje mišljenje o pomenutoj temi ili pedavanju. Vrlo brzo shvatite da morate da im ispričate ono što voditelji slučaja žele da čuju, inače vam se broj seansi od 6 meseci produžava. Ne pitajte me kako znam, ali osetio sam na svojoj koži. Na kraju seanse, voditelj slučaja svakom od “nasilnika” daje izveštaj šta se radilo i pričalo na prethodnoj seansi. Već nakon čitanja prvog izveštaja kod kuće na miru, svako inteligentan shvata da se seanse najverovatnije snimaju, jer je prosto nemoguće da voditelj slučaja zapamti citate šta je svako od tih 6-8 ljudi rekao tokom tih sat i po, a onda da navede na papir kasnije tog dana. Bude tu i gomila nekih zaključaka, opservacija prisutnih kao i saveti šta dalje. Svaki izveštaj ima ime na vrhu, za koga je pisan, a pošto nisam imao uvid u druge izveštaje, ne znam da li je to samo priča ili je svako dobio drugačiji izveštaj kako je nama rečeno.
Nakon tih 6 meseci ispiranja mozga, navodno uspešno sam završio tretman. Jeeee!
Naravno, ja ne bih bio ja da nisam na poslednjem času pitao da li ću dobiti diplomu ili sertifikat o završetku tretmana, na šta sam dobio osuđujući pogled preko naočara i gratis još nedelju dana tretmana. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nema potrebe da pomenem da sam se na poslednjem tretmanu pravio nem kako slučajno ne bih rekao nešto što ne žele da čuju, i produže mi još broj seansi.
Zaključak celog tretmana je da sam potrošio 6 meseci svog života na nešto što nema apsolutno nikakvog smisla jer sve zaključke koje smo dobili, sve informacije o takozvanom izbegavaju nasilja i slično se svode na to da je ženska osoba uvek u pravu, i da ti kao muškarac treba da aminuješ i podržavaš sve što ona hoće i želi. Nekada se za takve muškarce govorilo da su papučari, a danas nas tome uče i prave nas papučarima. Ne znam zašto je to tako, ali definitivno žele da upropaste muškost u muškarcima, podižu muškost u ženama i samim tim rasturaju porodice i brakove zarad nekog višeg cilja koji samo možemo da pretpostavimo. I nakon završenog tretmana, ja i dalje nemam pojma šta smo to pametno naučili, i kako da se izbegne nasilje jer se na tome radilo samo u jednom pravcu. Šta raditi kada je žena nasilna, tokom tih 6 meseci nisam dobio odgovor, već sam morao u cilju završetka tretmana da priznam da nije žena nasilna (kao u mom slučaju pema detetu i meni) već da priznam da sam ja taj nasilnik u vezi, a da je ona skroz u pravu i da je to sve normalno. Ludo zar ne? Apsolutno, ali skroz istinito.
Budi prvi ko će komentarisati