Ljudi su se iščuđavali. Češkali po glavi. Nije im ništa bilo jasno kada sam u aprilu 2015. godine dala otkaz. Bliski prijatelji mislili su da sam odlepila i da mi je “Amerika udarila u glavu”. Ne, ja sam samo htela veliku promenu.
Znate ono kada rešite da odete kod frizera i da svoju preko ramena dugu kosu skratite na paž? A onda noć pred odlazak kod frizera promišljate, zamišljate sebe sa novom frizurom, sanjate da vam opada kosa i da vam Mira Škorić puca u noge uz uzvike “Ćelava, ćelava!”. Upadate ujutru kod gosn majstora apsolutno rešeni i spremni na transformaciju, a onda iz vas izleti: “Samo malo krajeve!”.
Takav rolerkoster dešavao mi se u glavi pre otkaza. Bila sam previše vezana za firmu u kojoj sam radila duže od 4 godine. Sa druge strane, i više nego spremna da napravim novi korak.
Stavila sam na papir: ZA i PROTIV. ZA je pobedilo. A najviše je pobedilo ono: Želim da napravim nešto do svoje 30. godine.
A sad da se vratimo na 2003. godinu kada sam počela da radim. Oduvek sam bila vredna i radna, ali i svojeglava. Volela sam da poslušam, ali sam želela da se i moje ideje sprovode. E sada, to u nekim firmama jeste moguće, ali uglavnom se kosi sa godišnjim, polugodišnjim, tromesečnim planovima i finansijama. U svakoj firmi, kao deo skladnog kolektiva, radite i stvarate tuđe snove. I smatram da svako ko želi da sutradan na Facebook-u ima etiketu “sam svoj gazda” mora da prođe sve hijerarhijske nivoe. Bez toga nikada nećete biti dobar gazda.
I kao što kaže jedan od ljudi kojima se iskreno divim, osnivač AliBaba korporacije, Džek Ma: “Pre 30. godine treba da radite za druge, najbolje bi bilo za manju firmu, da imate dobrog šefa koji će vas naučiti svemu”.
Rad za drugog je dobar jer:
- Sigurna primanja i socijalno i zdravstveno osiguranje (hajde da kažemo da je tako)
- Sigurni klijenti i posao (drugi brine o tome da sklapa dilove, ne ti)
- Timski rad (ovo je jako važno, posebno za novajlije u poslu, jer ako se ne snalazite u timu, nikada nećete moći da sutradan budete dobar vođa)
- Kancelarija u kojoj se zezate, radite, tugujete i radujete se pet dana u nedelji
- Agencijska druženja (Nove godine, proslave…)
- Osećaj da pripadate kolektivu i da svi radite nešto dobro zajedno
Loša strana rada za druge, ovde pre svega pričam o marketinškim agencijama, je osećaj da nisu svi konci u vašim rukama. Vi, ipak, radite ono što vam se nameće, ne ono što volite. To znači da ćete nekada morati da radite i klijente i promovišete proizvode koji nisu baš vaš “cup of tea”. Nekada ćete imati osećaj iskorišćenosti, nekada ćete misliti da niste dovoljno plaćeni. A možda ćete se u jednom momentu prezasititi posla.
A ljudi su se i dalje iščuđavali: “Pa otkud to da daš otkaz?!”. Jer bolje ptica u ruci nego golub… ili bolje golub… kako beše… ma znate već o čemu pričam. Mi ljudi smo takvi, volimo da se ušuškamo, učaurimo, pa makar to što nas ušuškavalo bio običan papir. Sigurnost nam je potrebna, makar bila iluzorna. Zato i mnogi brakovi opstaju tolike godine, pa svoj epilog dobijaju u sudnicama. Svi vole da imaju siguricu; platu do 5. u mesecu ili nekog da ih drži za ruku, ma koliko ta ruka bila hladna.
Ja sam osetila nezadovoljstvo i želela sam nešto da promenim. Imam jedan život i neću da čekam.
Nezadovoljan si? Menjaj!
Biti preduzetnik je dobro jer:
- Konačno imaš sve konce u svojim rukama
- Sam organizuješ vreme i posao
- Sam biraš saradnike
- Sam biraš klijente i ovo je veoma važna stvar jer u startu možeš da eliminišeš sve čija ti se energija ne sviđa, jer na kraju, nije sve u parama.
- Izgrađuješ brend na svoj način
Loša strana preduzetništva je OGROMNA odgovornost za sve što se radi. Ako nešto krene po zlu – ti si kriv, niko drugi. Fakture i papirologiju da ne pominjem. To je jedan nepregledni haos. Nekada će ti se činiti da ne možeš ni biti kreativan usled tog papirološkog haosa. Prvi korak i ledena preduzetnička voda me je presekla. Iskustvo sa APR-om, jer se “pobogu, podrazumeva i opšta je kultura da znaš da od donošenja Rešenja imaš 15 dana, ali ne radnih, već 15 dana da podneseš ostala dokumenta kako bi tvoja firma mogla da posluje”. O Poreskoj upravi da ne govorim – dovoljno je reći da do danas nisam dobila rešenje za plaćanje poreza (prošlo je 8 meseci od osnivanja firme) i da će verovatno uskoro stići nagomilan porez za sve te mesece koji će morati da se plati u roku od 15 dana. :S
Ali na kraju dana, sednem, pregledam šta sam taj dan uradila, vidim kako su moji saradnici vredni i predani i mogu opušteno da popijem čašu vina jer se stvara nešto pod mojom dirigentskom palicom.
I nije ovo nikakvo hvalisanje niti bullshitovanje. Volela bih da neki od vas posle čitanja ovog teksta naprave sledeći korak (ako raskidate vezu, ne navodite moje ime 🙂 ).
Budi prvi ko će komentarisati