„Ovo mogu i ja da naslikam!“, jedna je od najčešćih reakcija pri susretu sa apstraktnom slikom. Nekoliko mrlja, tačkica, nepovezanih linija ili debeli slojevi boja koji ne govore ništa, mahom su asocijacije na apstraktnu umetnost. Dok jedni u potpunosti očarani stoje ispred platna, drugi se pitaju u čemu je tajna i šta ljudi u tome vide. Istorijski razvoj nepredmetne umetnosti možda daje najbolji uvid u ovu gotovo vekovnu dilemu.
Pridev apstraktan predstavlja negaciju konkretnog, on je zamišljen, misaon, odvojen od materijalnih predmeta. Odvojenost od materijalnog jeste glavni kamen spoticanja i razlog zbunjenosti publike. Predmetno se ne prikazuje ništa poznato, sam koncept i povezanost sa istorijom, mitologijom, psihologijom ili drugim fenomenima nije jasan, te se time stiče utisak da nije predstavljeno ništa.
Odsustvo čitljivog sadržaja najčešće izaziva negativne reakcije i podsmeh. Tada na snagu stupa ona čuvena rečenica „Ovo mogu i ja!“ ili „To bi moglo i dete da naslika!“, jer prosečan posmatrač želi da vidi ono što može lako i jasno da definiše i prepozna.
Razumeti apstraktno slikarstvo znači uložiti određeno vreme u njegovo razumevanje. Nije dovoljno prošetati se galerijom ili muzejom, posvetiti nekoliko sekundi slici i produžiti dalje. Čak je i profesionalnim umetnicima nekada potrebno više vremena za adekvatan doživljaj. Razumeti apstraktno delo znači razumeti društveno-istorijski kontekst u kom je delo nastalo, njegovu poziciju unutar razvojnog toka umetnosti i naravno – saznati nešto o autoru. Umetnost nije dovoljno posmatrati ukoliko ne umemo da isčitavamo vizuelni materijal, jer je to proces koji se uči. Da bi se razumeo kvalitet apstraktne slike i onda kada nam se možda čini da ga nema, bitno je vratiti se na početke nepredmetne umetnosti.
Jedna od prvih teorijskih utemeljenja umetnosti vezane su za pojam mimezis. Platon ovaj pojam iz obrednog uvodi u filozofski govor u kontekstu reprodukcije. Aristotel proširuje ovaj pojam, te prema njemu umetnikov posao jeste oponašanje pojavne prirode, ne onakve kakva jeste već kakva bi trebalo da bude.
Sve do perioda renesanse umetnost se ravnala sa zanatom. Umetnici su shodno tome bili majstori, a najvažnija je bila tehnika. U vreme renesanse ovaj položaj se menja i, iz polja manuelnog i tehničkog, slikarstvo ulazi u polje božanskog nadahnuća.
Prvi zvanični iskorak dogodio se 1874. godine kad je grupa francuskih buntovnika čiji radovi nisu prolazili na salonima organizovala sopstvenu izložbu, gde su predstavili slike satkane od mrlja i fleka. Posetioci su bili šokirani, a francuski kritičar Luj Leroj skovao je podrugljivi termin impresionizam.
Ključna sprega koja je povezivala impresioniste bila je borba protiv strogo ustaljenog akademskog konzervatizma. Oni uvode slobodu u umetnost, a samim tim se i menjaju teme, mitološke i religijske scene ustupaju mesta scenama iz svakodnevnog života. Predstavljeni su obični ljudi, ulice, parkovi, barovi, prostitutke…
Naučna dostignuća, parna mašina, pojava fotografije i slična otkrića doprinela su proširenju svesti o svetu. Sada, kada postoji sistem koji omogućava egzaktno prenošenje stvarnosti, insistiranje na realnom prenošenju više nije neophodno. Počinje da se preispituje sama svrha slikarstva, fokus se polako pomera ka samim likovnim elementima. Ekspresioniste počinje da obuzima osećaj za ljudske emocije, patnju, ružnoću, oni tragaju za pravim i iskrenim ljudskim karakterom bez idealizacije, te kako bi prikazali određena stanja oni počinju da deformišu likove.
Vasilij Kandinski se formalno uzima za stvaraoca prve apstraktne slike. U svojoj knjizi O duhovnom u umetnosti iz 1912. godine, iznosi ideju da linija, oblik i boja mogu u posmatraču probuditi emocije na isti način na koji to čine tonovi u okviru muzičke kompozicije. Slikarstvo više ne služi podražavanju prirode, već predstavlja zaseban vid stvarnosti, koji ima sopstvene elemente i sopstvene zakonitosti.
Jedan od najradikalnijih primera predstavlja slikarstvo ruskog umetnika Kazimira Maljeviča. Godine 1915. on je izložio „Crni kvadrat na beloj pozadini”. Želeći u potpunosti da raskine sa tradicijom i „počne od nule” on ukida boju umesto koje uvodi dualizam dve ne-boje – crne i bele. Kvadrat je vrlo pažljivo odabran jer ne postoji u prirodi, te se poput njegove umetnosti, rađa ni iz čega, nema poreklo ni izvor. Slika postaje pokazatelj unutrašnjeg stanja duha:
“Omamljujuća potreba udaljavanja od objektivnosti dovela me je u ‘pustinju’ u kojoj ništa nije stvarno, sem osećanja. I, tako, osećanja su postala suština mog života.”
Umetnost je tih godina otišla i mnogo dalje od apstraktne slike, ona je stvorila avangardu koja je postala bespredmetna, prkosna, odvažna, veličanstvena, ona je postala život sam. Umetnost je u svom razvoju načinila zaokret od stvaranja slika i skulptura ka konstruisanju instalacija, u tih stotinak godina stigla da se rodi i umre. Da li je umetnost mrtva – da li postoji još nešto što može da se učini a da to neko do sada nije učinio, bilo je jedno od važnih pitanja.
Današnja umetnost – savremena umetnost, predstavlja veoma široko i bogato polje u kojem je sve moguće. Instalacija, performans, aktivizam, bio-art , digitalna umetnost, samo su neke od odrednica savremene umetnosti. Za svakog umetnika prilično je šokantno suočavanje sa posmatračima za koje je nešto gotovo tradicionalno u umetničko-istorijskom opusu, poput apstraktne slike – čudno ili nejasno. Međutim ljudi nisu dovoljno upoznati sa istorijskim umetničkim nasleđem dvadesetog veka, i to nije njihova greška, već greška samog sistema obrazovanja koji najčešće „preskače“ ovaj važan period.
Ključ za prevazilaženje ovog problema ogleda se u toleranciji. Posmatrač bi u susretu sa apstraktnom slikom, pre oštre osude ili podsmeha trebalo da se informiše, da sazna nešto više o autoru, da pogleda sliku više puta i da proba da je oseti ili protumači na svoj način. S druge strane, umetnik bi pre nego što „prevrne očima“ na pitanje: Šta je ovo? trebalo da se potrudi da posmatrača uvede u svet savremene umetnosti i objasni šta je to što nije ništa.
Apstraktna umetnost ni po čemu nije bolja ili lošija od predmetne, danas umetnost može biti bilo šta i tu se krije njena lepota. Važno je posmatrati je kritički – to znači da ne mora da vam se svidi, ali bez predrasuda, jer se samo tako može otkriti njena vrednost.
Izvor: priredila Anđela Đermanović, iSerbia
Budi prvi ko će komentarisati