Čekajući novu zlatnu medalju! Nenad Kiš nas vraća u Indijanapolis kada su se košarkaši poslednji put popeli na svetski tron, dok Pešić upozorava: “Propašćemo ako se nešto ne promeni!”

U toku su Olimpijske igre, sa kojih se nadamo da će se naši sportisti vratiti sa što više odličja. Jedni od onih ,od kojih sa pravom očekujemo medalju, jesu naši košarkaši. I zato je dugogodišnji sportski novinar, Nenad Kiš, rešio da nas vrati u 2002.godinu, kada je cela nacija slavila i bila ponosna zbog za sada poslednjeg osvojenog zlata, kada je u pitanju muška seniorska košarka. U nedavno objavljenoj knjizi “Bilo jednom u Indijanopolisu” akteri se prisećaju ovog  događaja, kao i puta do velikog uspeha, kada smo poslednji put sa šampionskim peharom pevali “Igra rock`n`roll cela Jugoslavija”.

Autor Nenad Kiš, nam govoreći o svojoj prvoj knjizi otkriva šta ga je to podstaklo da krene na ovo “putovanje” kroz vreme, koje će sigurno probuditi mnogo emocija, kako u čitaocima tako i onima koji su bili direktni učesnici.

•  Pre svega, to je poslednja zlatna medalja muške košarkaške seniorske reprezentacije od 2002.g. na ovamo . Knjiga nije prica samo o zlatnoj medalji, već o šampionskom timu  formiranom u periodu od 2000.g. kada Svetislav Pešić dolazi na mesto selektora tadašnje Jugoslavije. A sa kojeg je bio primoran da se povuče početkom 2003.godine, jer je otišao u Barselonu da bude trener, a po pravilima španske ABC lige, nije dozvoljeno da istovremeno bude i selektor neke reprezentacije. E ovo je priča o tom zlatnom timu u tom periodu od dve i po godine, do odlaska Pešića silom prilika – počinje Kiš i otkriva nam da je ideju zapravo dobio u snu:
• Jednog jutra 2018.godine, negde u jesen, sećam se da je bila subota, probudio sam se i shvatio da sam u snu pročitao tu knjigu. Potom sam dugo razmišljao o tome da li ja mogu to da prenesem na pravi način. Da stavim na papir sećanja pravih aktera tog događaja, kao i onog što je prethodio, a to je bilo evropsko zlato u Turskoj, gde smo bili prilično domimantni. Za sad se pokazalo kao dobra odluka, jer je knjiga naišla na veliki odziv i interesovanje u košarkaškom svetu. 

 A zbog čega je taj događaj tako poseban, a ta osvojena titula značajnija od nekih drugih? 

• Mislim da je titule nemoguće rangirati i utvrđivati njihov značaj, možda samo vrednost, jer, svaka medalja je vredna. Ova se samo nadovezuje na mnoge pre nje. Kada pričamo o vrednosti, možda je najznačajnija jedina zlatna medalja sa Olimpijskih igara iz 1980.godine, jer je to najveći sportski događaj koji postoji. Mi smo inače kao Jugoslavija i Srbija i Crna Gora 8 puta bili prvaci Evrope, 5 puta prvaci sveta, imamo to jedno olimpijsko zlato. Ova poslednja zlatna medalja je značajna između ostalog što se desila dve i po godine nakon bombardovanja i to usred Amerike, protiv onih koji su nas bombardovali, što je dodatno pojačalo osećaj sreće, ponosa i nacionalnog identiteta. O društvenom značaju te pobede u knjizi govori istoričar Miloš Timotijević.

  Čija sve svedočanstava možemo tu pročitati? 

• U knjizi se na 268 stranica teksta može naći pedesetak priča svih članova reprezentacije Jugoslavije, ne samo igrača. Zatim tu su i priče naših protivnika u odlučujućim utakmicama poput Rubena Manjana koji je tada bio selektor Argentine koju smo pobedili u finalu; pa Pikulina Ortiza – reprezentivca Portorika od kog smo izgubili u četvrtfinalnoj grupi. Tu je i član idealne petorke tog Mundobasketa Pero Kameron, sa čijim Novim Zelandom smo igrali polufinale i koji je dobio ime po nekom Peri, našem čoveku koji je bio najbolji drug njegovog dede. Tu je i sećanje Horhea Garbahose koji je sada predsednik FIBA Evrope, a tada je bio reprezentativac Španije od koje je Jugoslavija takođe poražena. Zanimljivo je da je Svetsko prvenstvo o kojem govorimo jedino, gde su i otac i sin osvojili medalje, jer je Marko sin Svetislava Pešića, osvojio bronzu kao igrač nemačke reprezentacije. I on je bio raspoložen da se priseti tog vremena.
•  Tu je i priča fizioterapeuta iz Španije – Manuela Romera, koji se na poziv Vlada Divca, sa kojim je sarađivao u Lejkersima, sasvim neplanirano obreo u našem timu. Jer naš  fizioterapeut Milorad Ćirić, inače fizioerapeut košarkaškog tima Crvene zvezde i danas, nije na vreme dobio vizu zato što je čovek sa istim imenom i prezimenom, zbog nekog prekršaja neposredno pre toga deportovan iz Amerike, pa se procedura provere odužila i Mića nije stigao do Indijanopolisa. 
• Dakle, priča je obuhvaćena sa svih strana. Sadrži i doživljaje novinara koji su pratili sve sa lica mesta. Postoji čak jedno poglavlje koje se zove “Pomućeno slavlje”,jer je za vreme četvrtfinala, polufinala i finala umrlo troje ljudi, a momak iz Loznice, Ivan Glišić je ranjen dok je išao na proslavu nakon finala o čemu je hteo da priča u knjizi. To je inače i prvo finale koje je moglo da se prati na velikom video bimu na Trgu Republike u Beogradu,  kao i po trgovima širom Srbije.

Da li je neko od učesnika odbio da podeli svoja sećanja?  

• Nazalost jesu, odbili su Miloš Vujanić, Predrag Stojaković i Marko Jarić, tri člana te čuvene  dvanaestorke. S tim što ipak imamo svedočenja Stojakovića i Vujanića, jer sam našao neke njihove razgovore na tu temu rađene u skorijem vremenu. Priča od Vujanića je zanimljiva jer je on bio najmlađi igrač i vodio je neku vrstu dnevnika tokom prvenstva, u dogovoru sa sportskim novinarem Aleksandrom Ostojićem, koji mi je on ustupio za potrebe ove knjige.  Žao mi je što nema njihovih sadašnjih priča jer mislim da bi bile prilično emotivne. Na primer bilo bi zanimljivo saznati kako je Stojaković reagovao na pismo koje mu je na završetku posete Americi napisao Svetislav Pešić, kada mu je između ostalog poručio: “Ja bih voleo da budeš član našeg tima i da stvorimo atmosferu kao u tvojoj porodici. Ti sa Sakramentom teško možeš da osvojiš titulu, a ako dođeš,  ja ti obećavam bićemo prvaci Evrope i sveta!”.
• Profesionalno mi je krivo što nema priče Marke Jarića, jer se nije ništa našlo ni u arhivama, što bi bilo za ovu priču korisno. Ali on je svakako prisutan u knjizi,  kroz fotografije i druge priče. U knjizi su i sećanja pomoćnog trenera Ace Petrovića, kondicionog trenera Milivioja Karalejića, direktora reprezentacije Žarka Varajića i predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije Željka Cerovića. Njih četvorica su, nažalost preminula. Lično mi je žao što nema ni priče američkog selektora Džordža Karla. Bilo bi zanimljivo saznati kako se on danas seća tog vremena s obzirom na to da jako poštuje našu košarku. Mogao sam samo da prenesem izjavu iz tog vremena, jer, iako smo bili u komunikaciji, nije želeo da govori.

 Ko je bio najzahvalniji sagovornik?

• Rad na ovoj knizi je ozbiljan istraživački poduhvat, koji je trajao oko pet godina. Trebalo je sačekati sve sagovornike, privoleti ih da pričaju, nađu vremena, budu raspoloženi… Međutim oni koji su pristali, bili su veoma zahvalni sagovornici. Svaka priča je napisana u prvom licu jednine i čini celinu za sebe, tako da svako može da čita po sopstvenom redosledu. Svaka od njih je upečatljiva i autentična na svoj način. A najveća vrednost koju poseduje je ona emotivna, jer smo se potrudili da ne ispustimo ni jedan bitan detalj, koji inače kao gledaoci ne možemo da vidimo i znamo. Na primer, šta je u njihovim glavama, o čemu razmišljaju dok se rešava utakmica, kako se osećaju kad se sve završi i svira himna, šta osećaju za vreme dočeka u Beogradu. Svi tvrde, da
  pored važnih porodičnih događaja, ne postoji ništa emotivnije od ovoga.

Za kraj, nismo propustili da “izvučemo” od gospodina Kiša, koji više od 30 godina profesionalno prati košarku, gde vidi sada našu košarku u odnosu na tu 2002.g. i ima li šanse da nam se uskoro ponovi isti uspeh.

•   Mi smo i dalje negde na vrhu. 2009. smo osvojili srebro na Evropskom prvenstvu; 2010. na Svetskom prvenstvu smo bili četvrti zbog krađe sudije, iako smo zaslužili bar srebro. Bilo je još dosta medalja od tada do sada. I žene su od 2015. do 2021.godine ostvarile mnogo uspeha.
• Drugo je klupska košarka, to nisu samo Zvezda i Partizan. Pešić, koji je o tome pričao i na promociji ove knjige, upozorava da ako nešto ne promenimo u dogledno vreme, bićemo srećni ako se uopšte i plasiramo na velika takmičenja. Ja se nadam da nećemo doživeti sudbinu Hrvatske koje nigde nema, ne može ni da stigne do velikih takmičenja. Problem je u tome što nemamo kvalitetnu ligu, treneri nam odlaze, ne zadržavaju se u klubovima, nemamo plan, strategiju, ili je se ne držimo, treba mnogo toga što pre popraviti. Moramo da prihvatimo da se zemlja smanjila i da se deca slabo bave sportom što znači i da je sve manja baza iz koje se
  crpe budući košarkaši i košarkašice. Da ne završimo kao recimo, Argentina sa ogromnim potencijalom koja živi od stare slave i dalje
  priča kako im je na SP 2002. ukradena zlatna medalja, a već neko vreme nema ih na najvećoj košarkaškoj sceni.

 Šta mislite, kako ćemo proći na Olimpijskim igrama u Parizu?

• Nadam se dobro, posebno u konkurenciji košarkaša i basketaša gde vidim velike šanse za medelje. Za košarkašice mislim da iako igraju odlično, teško mogu da se bore za medalju. Marina Maljković, selektorka, stalno govori da mora da se grize, da se kida, ali to mora da se uči. A to se radi tako što se takmičiš sa boljima od sebe, što ne možeš ako nisi stalni učesnik velikih takmičanja.
• Realna deluje procena Amerikanaca koji uglavnom pogode da osvojimo između pet i sedam medalja za Srbiju. Za sada imamo zlato Zorane Arunović i Damira Mikeca u streljaštvu. Nadam se da će Novak Đoković doći do zlata koje mu nedostaje i potvrditi da je najbolji teniser svih vremena. Odbojkašice mogu daleko, ako je zdrava Ivana Španović takođe. A verujem da će nas uspehom obradovati i neko od tekvondista, kajakaša i rvača. Ali kako god se završile Igre u Parizu, država mora nešto sistemski da promeni kako bismo proširili bazu iz koje ćemo crpeti buduće sportske asove.

Anastazija Damjanov

Večiti borac za pravdu i bolji svet!