Igra moćnika VI deo: Istorijat vakcina i “njen otac” Jener (Džener)

ENIGMA ILI TABU ZVANI VIRUS – U svakom slučaju misterija

Ukoliko niste pročitali od I do V dela preporučujem da pročitate radi lakšeg razumevanja teme.

U medicinskoj literaturi kada je reč o vakcinama meni to deluje kao propagandno reklamni materijal. Do starih naučnih knjiga na ovu temu veoma teško se dolazi. Kao da ih nikada nije ni bilo pa ih i sada nema, što je malo verovatno. Neki zli jezici kažu da ih farmaceutska inkvizicija uništava što ja lično ne mogu da verujem, da neko uništava znanje. To bi značilo da briše civilizacijska dostignuća. Mada to ne bi bila novina u istoriji. Nacisti su javno spaljivali i pravili lomače od knjiga. Ali to je nadam se prošlost.

Prve vakcine odnosno inokulacija nije izvedena iz naučnih eksperimenata nego iz praznoverja i ritualno je praktikovana u Indiji još od VI veka. Lekari su to prihvatili i poklonili se tom obredu kao fetiš koji ne sme da se dovodi u pitanje.

Nakon zastrašujućeg iskustva sa inokulacijom u XVIII veku, ljudi su shvatili da je reč o javnom prokletstvu, a ne o blagodati. Ustali su protiv toga, no lekari kojima je to zlo donosilo masne prihode u praksi, nastavili su da se brane praznoverjem te da progone reformatore koji pokušavaju da to praznoverje svrgnu.

U današnje vreme, kada se priča o vakcinama, važi nepisano pravilo da samo lekari imaju pravo da pričaju o tome. Doduše mogu i ostali, ali samo ukoliko pominju vakcinaciji u superlativu. Ukoliko ne poštuju ova nepisana pravila i drznu se da kritikuju bilo šta u vezi vakcina tada su napadnuti od strane farmaceutske i lekarske „struke“ sa obrazloženjem da su nekompetentni, nestručni, nemoralni, da su pobornici teorije zavere i kao takvi su opasnost za zajednicu. Nikako im ne dozvoljavaju da se javno pojavljuju u medijima i polemišu o toj temi. U svakom slučaju cilj je takve diskriminisati, zabraniti im da govore i proizvesti prema takvima osudu javnosti.

Većina lekara favorizuje priču o vakcinama, a tu se posebno ističu pedijatri i oni koji se bave gerijatrijom. Znači da su primarno na meti za vakcinisanje najmlađi i najstariji. U stvari oni koji se malo pitaju ili koji ne odlučuju o sebi. Popularno rečeno nisu svoga tela gospodari, a to su deca i stari.

Osobe srednje dobi odnosno radno sposobni ili da ih opišem kao dovoljno jaki da mogu da se odupru tome , njih samo ubeđuju da je poželjno da se vakcinišu, nije obavezno. Ako pitate zašto je to tako, zato jer uvek postoji potencijalna opasnost pobune. Pobuna populacije srednjih godina je impozantna sila i ni jedna vlast ne želi da se toj sili ozbiljno zameri i suprostavi.

Naravno i ta će populacija biti na udaru vakcinacije ukoliko se ukaže prilika a to je kada je ta populacija iz nekog razloga izdvojena od celine i u malobrojnim grupama je, nikako kao celokupna populacija. Primer za to je kada treba da se putuje negde, ili ako treba da se zaposle u nekoj državnoj službi kao što je policija, železnica, ili vojska. Praksa je pokazala da ta određena grupa neće da se pobuni protiv vakcinisanja jer bi time ugrozila svoj benefitni status tog trenutka a ukupna populacija nije zainteresovana da se suprotstavi vlasti zbog tih malih zajednica koje se i ne bune protiv toga što su uslovljene da se vakcinišu. Čak i vojska koja je najbrojnija zajednica od navedenih je minorna u odnosu na celu državnu populaciju. Što se tiče dece, roditelji koji odlučuju o svojoj deci su mala zajednica, odnosno roditelji su izvučeni iz zajednice i prema njima se vrši pritisak kao prema pojedincu. Roditeljima se preti određenim kaznama ukoliko ne ispoštuju raspored planiranih vakcinacija za njihovu decu.

Poruka struke odnosno dečijih lekara je uvek ista. Dole je priložena jedna od uobičajenih poruka jedne Beogradske pedijatrijske ordinacije upućene roditeljima. Kod svih pedijatara su poruke istog sadržaja.

(Sama poruka tretira roditelje kao maloumne idiote koji ne misle dobro svojoj deci pa im pedijatri daju uputstva šta je dobro, a šta loše za njihovu decu. U trećem poglavlju je to već detaljno opisano pod naslovom >Vakcine< poruka roditeljima pod 1, 2, i 3. )

Pa da vidimo šta nam kaže struka šta je to što se zove vakcinama .

Vakcina ili cepivo je farmaceutski preparat koji u sebi sadrži oslabljenog živog ili mrtvog uzročnika bolesti koji po tvrđenju struke stimuliše imuni odgovor organizma da stvori antitela za tu bolest.

U knjigama kada je reč o istorijatu piše da je naziv nastao od latinske reči Vaka (vacca) što znači krava od koje je nastao naziv vak-cina. Da je tvorac vakcine Edward Jenner (1749-1823) engleski lekar koga u literaturi smatraju ocem vakcine što je pogrešna tvrdnja.

Edvard Jener je radeći kao seoski lekar od muzilja krava saznao da muzilje koje su bile zaražene bezopasnim za ljude kravljim ospicama-boginjama smatraju da su zaštićene od zaraze malih boginja. Eksperimentisao je sa gnojem kravljih ospica i bio je ubeđen da je to rešenje za bolest malih boginja. To je razlog što je taj postupak imunizacije kravljim gnojem nazvao vak-cina koristeći latinski naziv za kravu vaka (vacca). Izraz vaka za kravu je u upotrebi još u portugalskom, korzikanskom i rumunskom jeziku. Bilo kako bilo Jener jeste autor isključivo samog naziva „vakcina“ za tzv imunizaciju gnojem kravljih boginja ali nije autor postupka imunizacije.

Inače sam postupak imunizacije koji mi sada nazivamo vakcinacijom je mnogo stariji od Jenerove vakcinacije i zvao se inokulacija ili u prevodu usađivanje. U Engleskoj je uveden 1721 godine. Postupak je bio da se iz zaražene osobe uzme gnoj i presadi u krv zdrave osobe kroz duboke rezove na koži. Blažu metodu usađivanja nežnije pod kožu uvela je francuska lekarka Gatti koji su dr.Sutton i dr.Dimsdale u Engleskoj usvojili oko 1763 god.

Po tom postupku u nekim zemljama se za vakcinaciju koristi izraz cjeplvo kao što je i danas slučaj kod nas na Balkanu u Hrvatskoj.

Jener je eksperimentisao i sa gnojem svinjskih boginja koje su se tada smatrale zaštitom isto kao i kravlje boginje. Da se svinjske boginje nisu smatrale previše odvratnim bile bi više zastupljene nego kravlje boginje.

Jener je bio ubeđen da je otkrio rešenje problema malih boginja koje su bile strašna pretnja tog vremena. Vakcinisao je i svog sina koji je kao mlad umro od bolesti pluća.

Ko je Edvard Jener?

Edvard Jener Foto: Twitter screenshot

Edvard Jener rođen je 1749. godine u Berkliju, kao osmo dete od devetoro iz porodice seoskog sveštenika. Bez sumnje da je kao dete dobio dobro vaspitanje sa lepim manirima što mu je kasnije koristilo. Postoje različiti podaci, ali se svi slažu da je 7 godna proveo kao šegrt kod mesnog hirurga od koga je dobio prva saznanja o medicini i vakcinaciji odnosno inokulaciji kako se taj postupak tada nazivao. U literaturi s kraja XIX i početka XX veka Jener je opisan kao čovek sa oskudnim naučnim znanjem. U odeljenju egzaktnog istraživanja bio je neradnik, ali su njegove lične osobine bile ljubaznost i privlačnost. Njegova medicinska diploma nije dobijena na bazi ispita već kupovinom, plaćanjem takse od 15 gvineja univerzitetu St.Andrews. Njegova stipendija u Kraljevskom društvu, prema priznanju njegovog biografa dr.Normana Moora dobijena je na prevaru. Istina je da Jener nije autor vakcine kao postupka. Mnogi od običnih ljudi u njegovo vreme , uglavnom muzilje krava već su primetile da oni koji su dobili kravlje boginje manje su podložni obolevanja od malih boginja i to godinama pre nego što je to promovisao Jener.

U nastavku sledi: VII deo SUPROTSTAVLJENA MIŠLJENJA I PRISILNA VAKCINACIJA